Monday, April 19, 2010

Dva britanska pogleda na svet

Gradska opština Vračar i Biblioteka grada Beograda pozivaju Vas u ponedeljak 19. Aprila 2010 godine u 18 00 časova na otvaranje izložbe koja se organizuje povodom 80. Godišnjice rođenja BORISLAVA PEKIĆA. Izložba će biti otvorena u galeriji opštine Vračar, Njegoševa 77 u Beogradu. Izložbu će otvoriti gospođa Vida Ognjenović, književnik.

O Pekićevoj novoj knjizi „Život na ledu“, izdatoj od Zavoda za udžbenike, govoriće u Biblioteci grada Beograda, u Rimskoj dvorani, 21. aprila u 19 časova: Ljiljana Pekić, Petar Pijanović i Gojko Božović.

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

DVA BRI­TAN­SKA PO­GLE­DA NA RU­SIJU I JED­NA ZA­GO­NET­KA

Dne 9. no­vem­bra 1917. „Man­če­ster Gar­di­an“ je do­neo sle­deću vest: „Boljševi­ci su, uz pomoć pe­tro­grad­skih tru­pa, obo­ri­li vla­du Ke­ren­sko­g i us­po­sta­vi­li vla­du Voj­nog re­vo­luci­o­na­rnog ko­mi­te­ta.

Ne­što po­sle šest sati so­vjet­ske su tru­pe, pred­vođene po­sa­dom kr­sta­ri­ce 'Au­ro­ra', na­pa­le Zim­sku pa­la­tu, sedište Pri­vre­me­ne vla­de.

Ka­de­ti i žen­ski ba­tal­jon, koji su pa­la­tu šti­ti­li, na va­tru su od­go­vo­ri­li, ali su se naj­zad pre­da­li.

Pred­sed­nik Sa­ve­ta rad­ničkih i voj­ničkih de­pu­ta­ta Pe­tro­gra­da g. Troc­ki ob­ja­vio je da pri­vre­me­na vla­da više ne po­sto­ji, da su nje­ni mini­stri po­hap­še­ni i da je par­la­ment ras­pu­šten.

G. Len­jin je održao go­vor u kome je is­ta­kao tri prva za­dat­ka koja sto­je pred ru­skom de­mo­kra­ti­jom: okončanje rata, pre­da­ja zem­lje sel­ja­ci­ma i rešavan­je kri­ze...“

IH132433

Prem­da ni je­dan od ovih za­da­ta­ka ni po­sle se­dam­de­set go­di­na nije izvršen – Rusi su od tada u stal­nom ratu s ne­kim, sel­jak još nije do­bio obećanu zem­lju, eko­nom­ska kri­za nije okončana – re­vo­lu­ci­ja je ipak u nečemu uspe­la: traj­no je En­gle­ze in­fi­ci­ra­la ru­skim kom­plek­so­m.

Dne 9. no­vem­bra 1917. Bri­ta­ni­ja je do­zna­la za događaj koji će nje­no Mi­ni­star­stvo spol­jnih po­slo­va, a po­vre­me­no i unu­trašnjih, snab­de­va­ti hro­ničnim bri­ga­ma, za koje, upr­kos imperi­jal­nih oprečno­sti in­te­re­sa, car­ska Ru­si­ja ni­kad nije bila ka­dra.

Bri­tan­ska je jav­nost iz no­vi­na do­zna­la i da je re­vo­lu­ci­ja ko­nač­no po­be­di­la, man­je iz čin­je­ni­ce što je Privre­me­na vla­da obo­re­na, ko­li­ko zbog toga što je, pre­ko noći, njen pred­sed­nik Ke­ren­ski, bar za En­gle­ze, pre­stao da bude go­spo­din, a go­spo­da su, opet bar za iz­ve­sno vre­nie, po­sta­li dru­go­vi Troc­ki i Len­jin.

(Za­hval­ju­jući ovoj is­toj emi­si­ji Ra­dio-Lon­do­na, kla­snu ­je pre­no­mi­na­ci­ju doživeo i naš drug Živo­rad. Go­di­ne 1948. je BBC ja­vio da je na nje­ga pu­ca­no sa al­ban­ske te­ri­to­ri­je i da je „tom pri­li­kom go­spo­din Živo­rad čuvao ovce“.)

En­gle­ski ru­ski kom­pleks nije kao ko­lo­ni­jal­ni, ame­rički ili ir­ski, ve­zan za prošlost. On se u naj­većoj meri tiče en­gle­ske budućno­sti.

Ne­u­go­dan uti­sak da se ona for­mi­ra u Mo­skvi ko­li­ko i u Lon­do­nu, pot­hran­ju­je bri­tan­sko mi­sljen­je o So­vjet­skom Sa­ve­zu Gor­bačov­lje­ve re­for­mi­stičke ere i nadama i sum­nja­ma. Nada se izražava akla­ma­ci­jom i naj­be­značaj­ni­jeg ko­ra­ka u prav­cu de­mo­kra­ti­je i pre­u­ve­ličavan­jem nje­go­ve važno­sti za život so­vjet­skog građani­na.

Mod­ni no­vi­tet na uli­ca­ma Mo­skve po­zdrav­lja se kao ma­ni­fe­stan skok u prav­cu vi­še­par­tij­skog si­ste­ma.

Ov­da­šnje su no­vi­ne pune op­ti­mi­stičkih ko­men­ta­ra za koje bi g. Gor­bačov više vo­leo da ih može čuti iz u­sta svo­jih domaćih pe­si­mi­sta. Dru­go je mi­šljen­je mo­ro­zno. Ono pre ve­ru­je is­ku­stvu i priči koju je is­pričao mo­skov­ski ko­re­spon­dent „G­ar­di­a­n“-a g. Martin Voker.

Ge­ne­ral Cr­ve­ne ar­mi­je Fjo­do­rov osta­o­ je, po­sle osam­na­est go­di­na zatočenja, u Si­bi­ru samo zato što mu je pre­zi­me počin­ja­lo slo­vom F, jed­nim od po­sled­njih u ru­skoj (kao i u našoj) azbu­ci. Kad su 1941. Nem­ci na­pa­li So­vjet­ski Sa­vez mar­šal Ti­mo­šen­ko je oti­šao Stal­ji­nu sa spi­skom od 120 zatočena ge­ne­ra­la i zah­te­vom da budu pušteni.

Pri­mo­ran nuždom, Stal­jin je pri­stao, ali se, pri­mo­ran stra­hom, ne­gde mo­rao za­u­sta­vi­ti. Stao je is­pred slo­va F. i Fjo­do­rov je ostao u lo­go­ru. U ti­ra­ni­ji s drukčijom azbu­kom bio bi slo­bo­dan. S ne­kom dru­gom – mr­tav. Kad ljud­ska sud­bi­na za­vi­si od jed­nog slo­va u pre­zi­me­nu i nje­go­vog me­sta u na­rod­nom al­fa­be­tu, druk­či­jom se i ne može za­mi­sli­ti.

Skep­ti­ci, da­kle, ve­ru­ju da se i Gor­bačov u svo­jim re­for­ma­ma ne­gde mora za­u­sta­vi­ti. Jer, slo­bo­da­ je kao vo­de­na bo­lest, kao vod­njača. Što više vodu pije, bo­le­snik od vod­njače sve je žed­ni­ji.

I u nadi i u su­mnji kri­je se ne­o­bičan pa­ra­doks. Pro­me­ne na­bol­je u So­vjet­skom Sa­ve­zu i žele se i ne žele.

Pro­me­ne će sva­ka­ko sman­ji­ti ne­pri­ja­teljs­ku ten­zi­ju iz­me­du ka­pi­ta­li­stičkog i so­ci­ja­li­stičkog sve­ta i sna­ge oba ta­bo­ra oslo­bo­di­ti za pa­met­ni­je po­slo­ve od iz­na­laženja naj­bržih pu­te­va za uništenje za­jed­ničke ci­vi­li­za­ci­je. Za Bri­ta­ni­ju je to ne­sum­njiv do­bi­tak.

Mo­gla bi iz ple­meni­ti­jih raz­lo­ga i dal­je niš­ta da ne radi. U nje­mu se, nažalost, kri­je opa­snost od još većeg gu­bit­ka. So­ci­ja­li­zam bi, po­sle sto­leća is­pra­znih obećanja o bo­ljoj budućno­sti, uspeo možda za nju i nešto stva­rno da ura­di.

Vr­li­ne ka­pi­ta­li­zma ništa bol­je ne ističe od mana so­ci­ja­li­zma. Ako ovih ne­sta­ne, čime će se do­ka­zi­va­ti prednost si­ste­ma koji ni­je­dan viši mo­ral, uključujući i hrišćan­ski, ne može da oprav­da?

Do sada se s pra­vom mo­glo go­vo­ri­ti da je re­al­ni so­ci­ja­li­zam man­je nužan za na­pre­do­van­je so­ci­jali­stičkih ide­ja, a znat­no više za održavan­je re­a­lnog ka­pi­ta­lizma. I da bi so­ci­ja­li­zam, upra­vo zbog toga, iz­mi­sli­ti val­ja­lo čak i da ne po­sto­ji.

(Slažem se, ali da u nje­mu žive En­gle­zi, a ne ope­t ja.) Uspeh so­ci­ja­li­zma do­vesće ovu isti­nu u sum­nju, a Bri­ta­ni­ju pri­mo­ra­ti na pro­me­ne ko­jih se ona u načelu gro­zi.

Lično mi­slim da Eng­le­zi mogu biti spo­koj­ni.

So­ci­ja­li­stička azbu­ka ima do­sta slo­va na ko­ji­ma se i naj­po­treb­ni­ja pro­me­na može za­u­sta­vi­ti, a Rusi se naći kod re­vo­lu­ci­o­narnog slo­va A i Au­ro­re, u čijoj je senci, pre­ma „Guar­di­a­n“-u od 9. no­vem­bra 1917, g. Len­jin ur­gent­no zah­te­vao samo tri stva­ri: mir za lju­de, zem­lju za sel­ja­ke i re­šen­je kri­ze za sve, a da ništa od toga Rusi ni do da­nas nisu do­bi­li.

2 comments:

Gundjalo said...

Cijenjena gospodjo Ljiljana,
raduje me svaka ovakva vijest.Cestitke povodom otvaranja izlozbe.
Sto se knjige tice, ako nisam suvise nestrpljiv, molim Vas da mi kazete kada ce se moci naci u prodaji i sto je njena tema.
Jos jednom sve cestitke Vasoj istrajnosti.

Ljiljana said...

Dragi Gunđalo,
Knjiga je u prodaji već od Sajma knjiga i može se naći u svim prodavnicama Zavoda za udžbenike, a verovatno i u ostalim knjižarama u gradu. Do sada je nisu reklamirali, pa niko nije ni znao da je štampana.
Što se teme tiče to su odlomci iz Pekićevog dnevnika iz 1955. i 1984. godine.
Srdacan pozdrav.