Tuesday, April 06, 2010

O staroj mladosti

"Pisma iz tuđine" od Borislava Pekića
O STA­ROJ MLA­DO­STI I MLA­DIM GRE­SI­MA

Ne­dav­no je u Ju­go­slav­lji održan kon­gres mla­dih, na kome je de­le­ga­ci­ja SI­o­ve­ni­je pred­ložila uki­dan­je smrt­ne ka­zne.

Kon­gres se nije za­do­vol­jio od­bi­jan­jem pred­lo­ga. On je to od­bi­jan­je u svet i našu sa­vest is­pra­tio usta­jan­jem na noge, akla­ma­cija­ma u počast umi­ran­ja i pe­smom.

Oti­šao je dal­je od fa­lan­gi­stičkog ge­ne­ra­la Mil­la­na Astraja koji je na uni­ver­zi­te­tu u Sa­la­man­ki, pred nje­go­vim pred­sed­ni­kom Migu­e­lom de Una­mu­nom, us­klik­nuo:

„Žive­Ia smrt“, i time se više nego voj­ničkim po­be­da­ma upi­sao u isto­ri­ju beščašća. Naši su sino­vi pri tom i pe­va­li. A između fašističkog i so­cija­li­stičkog pre­po­ro­da je­dva je pro­šlo pola veka.

Bob_Elsdale_31

Ako su mla­di lju­di pe­va­li smr­ti iz srca, u nje­mu, sem smr­ti, ništa i ne nose. Ako nisu, u šta ve­rujem, onda ih je neko bla­sfemiji na­u­čio.

I tada su mr­tvi. Jer, pre nego što ubi­ju ili tuđu smrt odo­bre, i sami mo­ra­ju umre­ti. Učinili su to u čopo­ru. U čopo­ru sve iz­gle­da lak­še, bol­je, pra­ved­ni­je.

Vra­tićemo im se. Te­ma ­je i u En­gle­skoj po­kre­n­u­ta. I ovde od mlađih lju­di koji su od smr­ti još da­le­ko pa o njoj mogu go­vo­ri­ti bez stra­ha, kao osnov­ci o ve­li­koj ma­tu­ri.

Njih od na­ših mla­dih sta­ra­ca raz­li­ku­je samo to što su kon­zer­va­tiv­ni, dok se za naše pri­ča da su na­pred­ni. U jed­nom se, za div­no čudo, sla­žu. Na stra­ni su smr­ti, na stra­ni ge­ne­ra­la Astraja.

Po­sle kraće, ble­de de­ba­te, bri­tan­ski ­je par­la­me­nt sa 112 gla­so­va većine od­bio za­kon o re­sta­u­ra­ci­ji smrt­ne ka­zne.

Većina je bila ne­što man­ja nego pre ne­ko­li­ko go­di­na, ali još uvek ube­dlji­va. Po­bed­ni­ci nisu pe­va­li. Ne bi to učini­li ni po­bo­rni­ci smrt­ne ka­zne da su po­be­di­li. Kad se o umi­ran­ju go­vo­ri, pe­smi me­sta nema.

Osim ako neko nije mlad, živi u Ju­go­sla­vi­ji i ima am­bi­ci­ja da nas jed­nog dana vodi u bo­lju budućnost. De­ba­ta nije bila burna, ni za­nim­lji­va. Pre­ma kr­vo­ločnim ratnim igra­ma budžet­ske de­ba­te, li­či­la je na sa­sta­nak u klu­bu glu­vo­ne­mih. Sti­cao se uti­sak da se vodi reda radi, a ne da se ne­što dokaže.

Ni je­dan od po­pu­la­rnih klišea abo­li­ci­o­ni­sta i re­ten­ci­o­ni­sta nije po­nov­ljen. Zapaženo je tek ne­ko­li­ko iz­u­ze­ta­ka. Prvi se ja­vio već u pred­lo­gu za­ko­na. Pre­ma nje­mu, smrt će se dosuđiva­ti samo za ubistvo i ako po­ro­ta jed­no­gla­sno nađe da je ono zlo. Uka­za­no je na mo­ral­nu ne­o­drživost raz­li­ko­van­ja do­brih od man­je do­brih, rđavih i sa­svim rđavih ubi­sta­va.

I da je, s ob­zi­rom na krajn­ji, uvek isti is­hod, teško za neko ubi­stvo reći da je od dru­gog bol­je, pa iz­ve­de­no i kao eu­ta­na­zi­ja, s naj­man­je moguće svi­re­po­sti. U par­la­men­tu tema nije raz­vi­je­na do ap­surd­nih logičkih kon­ze­kven­ci­ja, pa to sada su­mar­no nadok­nađuje­mo.

Da li je ubi­stvo bol­je ako je iz­ve­de­no veštije? Da li ubi­ci tre­ba nešto i na mu­drost od­bi­ti? Da li je možda bol­je ono koje je raf­i­nira­no od ne­kog tek kla­sično, stan­dard­no groznog? Jer, ako se ubi­stvo kao ta­kvo ocen­ju­je – pošto je is­hod isti, za za­ključak je ire­le­van­tan – ra­fi­ni­ra­no ko­ma­danje tela mora ima­ti sud­ski pri­zna­te pred­no­sti nad pro­stačkim ori­jen­tal­nim dav­ljen­jem.

Eng­le­zi su uzdržan svet, u mor­bid­ne po­je­di­no­sti, koje inače obožava­ju, ovog se puta nisu upuštali. Pre­pu­sti­li su ih stručni­jim čla­no­vi­ma Sa­ve­za so­ci­ja­li­stičke omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je. Jer ko smr­ti ume da peva, umeće i kako val­ja da je bira.

Bri­tan­ski je ka­bi­net u ogrom­noj većini gla­sao pro­tiv pred­lo­ga vla­sti­te stran­ke, osim tro­ji­ce naj­mlađih mi­ni­sta­ra i pre­mi­je­ra, go­spođe Tačer, pri­sta­li­ce smrt­ne ka­zne, ali na putu po zem­lji koja u njoj ima jed­no od naj­u­be­dlji­vi­jih is­ku­sta­va u svet­skoj po­ve­sti.

Pred­sed­ništvo naše omla­di­ne, me­du­tim, jed­no­dušno je bilo za smrt. I orno se po­greb­nom horu pri­družilo.

Bilo je reči i o načinu smak­nuća. Pred­la­gač za­ko­na je tu bio po­pustljiv. Od me­to­da ek­ze­ku­ci­ja nije pra­vio pi­tan­je. Važno mu je bilo da se ubi­ja. Kako – stvar je teh­ničkog do­go­vo­ra.

U sva­kom slučaju, što hu­ma­ni­je. To je, uo­sta­lom, bila ide­ja vo­dil­ja i re­vo­lu­ci­o­na­rn­og inžen­je­ra, pa­tent-maj­stora G­il­jo­ti­na.

Iz­mi­slio je spra­vu koju je je­dan ja­ko­bi­nac, učenik en­ci­klo­pe­di­sta, opi­sao kao „ho­ri­zon­tal­nu ra­van s ver­ti­kal­nim pro­dužet­kom s koga se na čove­ka spu­šta trougla­sti do­da­tak da mu pra­vo­u­ga­ni deo tela odvo­ji od lop­ta-stog“. Ovaj ge­o­me­trij­ski hu­ma­ni­zam za­men­jen je u vre­me bol­jše­vičke re­vo­lu­ci­je – ba­li­stičkim.

Rečeno je, naj­zad, da je iz­da­ju država uvek smrću kažnja-vala. Prećuta­no je da su i slučaje­vi u ko­ji­ma su građani državu kažnja­va­li smrću takođe po­zna­ti. Niti je po­me­nu­to da bi, s ob­zi­rom na gla­so­vi­tu lo­jal­nost bri­tan­skih taj­nih službi, panj na Tra­fal­gar­skom trgu ne­pre­sta­no mo­rao da radi.

Vre­me je da se na­šim osam­na­e­sto­go­di­šnjim star­ci­ma, na­šim ta­na­to­fi­li­ma, vra­ti­mo. Ubeđen sam da, hva­leći smrtnu ka­znu, ne mi­sle na ubi­stvo ne­kog građani­na, vas ili mene. Oni mi­sle na iz­da­ju, na – zločin pro­tiv veličan­stva države.

A po­što se, po ra­do­snoj pe­smi sudeći, živo spre­ma­ju da nama jed­nog dana vla­da­ju, uko­li­ko im pret­hod­ni­ci išta osta­ve, ta­kvu iz­da­ju sma­tra­ju i ličnom iz­da­jom ono­ga što već sada drže da je samo nji­ho­vo.

Pred­lažem da na idućem kon­gre­su do­sad­ne Slo­ven­ce dočeka­ju sta­rom fran­cu­skom re­vo­lu­ci­o­nar­nom pe­smi­com, koja u slo­bod­nom pre­vo­du s je­zi­ka go­spo­di­na G­il­jo­ti­na gla­si:

Raz­mi­šlja­jući tiho, za sebe,
Na­pra­vio sam ma­ši­nu – za tebe!
Mašinu sta­re sla­ve,
Mašinu što seče gla­ve!

2 comments:

Gundjalo said...

Citajuci, vidio sam da je Pekic jedan od najvecih protivnika smrtne kazne u (tadasnjoj) SFRJ.Imao je tu upliva njegov humanizam ali i, cinimi se, rani susret sa, srecom nikad realizovanom egzekucijom, trazenom u vrijeme procesa njemu i SDOJ-u.

Ljiljana said...

Dragi Gunđalo,
Svakako, ali mislim da je prostosmatrao da smrtna kazna ništa ne rešava, a pored toga nikada se ne zna. I posle mnogo godina se ispostavi da je neko bio nevin, a smrt ne nešto konačno i nikakve rehabilitacije ili izvinjenja tu ne mogu da pomognu.
Srdačan pozdrav.