Wednesday, April 21, 2010

Nostalgičan pomen

O Pekićevoj novoj knjizi „Život na ledu“, izdatoj od Zavoda za udžbenike, govoriće u Biblioteci grada Beograda, u Rimskoj dvorani, 21. aprila u 19 časova: Ljiljana Pekić, Petar Pijanović i Gojko Božović.

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

NO­STAL­GIČAN PO­MEN SRP­SKO - BRI­TAN­SKIM OD­NO­SI­MA

Već sama čin­je­ni­ca da oni po­sto­je, da neki od­no­si između Srba i En­gle­za eg­zi­sti­ra­ju, čak i da su pri­lično sta­ri, tre­ba da nas čini po­no­sni­ma. Biti zapažen od Fo­re­n Of­i­sa nije ni naj­man­je laka stvar.

Čak je i Hi­tle­ru to pošlo za ru­kom tek kada je opa­lio iz svih to­po­va. Iz ono­ga što sam pročitao o ne­m­ač­ko-en­gle­skim od­no­si­ma tog doba, uve­rio sam se da je za buđenje En­gle­za po­treb­na samo ve­li­ka buka i da ne pali niš­ta man­je od met­ka u srce.

Isto­rij­ski uzev, prvi je od­nos bio ol­fak­tične na­ra­vi. Ti­cao se en­gle­skog mi­ri­sa, a nos je bio srp­ski.

Ne­gde oko 1200. go­di­ne, srp­ska je prin­ce­za iz kuće Ne­man­jića, uda­ta za vi­zan­tij­skog cara, pala u ne­svest kada joj je pri­li­kom audijen­ci­je pred­stav­lje­na fra­načka de­le­ga­ci­ja u ko­joj je bio i je­dan Bri­ta­nac.

Nije u pi­tan­ju bio nje­gov iz­gled, prem­da ni on nije bio za od­ba­ci­van­je, nego eg­zo­tičan mi­ris nje­go­ve pri­rod­ne, od ro­den­ja ničim ne­dir­nu­te kože.

the_end

Ota­da ­je s Ostr­vom, srećno po nas, iz­gu­blje­na sva­ka veza, da se opet us­po­sta­vi za­o­bi­la­znim pu­tem. Kroz Afri­ku, Azi­ju i pre­ko Tur­ske.

Sto­lećima nije En­gle­ska pri­mećiva­la Srbe, skri­ve­ne pod eu­fe­mi­stičkim poj­mom „ne­srećnih hrišćana“, koji su se op­la­ki­va­li po vik­to­ri­jan­skim sa­lo­ni­ma, ali se za njih ni­kad niš­ta nije učini­lo. Grčkoj bor­bi za ne­za­vi­snost

En­gle­zi su po­sla­li bar jed­nog za­lud­nog i hro­mog pe­sni­ka, koga su na­pla­ti­li s pola Par­te­no­na, a nama ni to. Nama su dali ono što na­rod zove šu­pljim no­sem do očju. Pri­me­ti­li su nas tek kada smo i mi iz to­po­va opa­li­li. Nažalost, bez kon­sul­ta­ci­je sa Dau­ning Stri­tom 10 i za Lon­don u krajn­je ne­zgod­no vre­me.

En­gle­ske uši ­još su za­glu­še­ne ka­no­na­dom Bo­na­par­ti­nih to­po­va. Tur­ska je tada Na­po­le­o­nov sa­ve­znik. Sva­ki po­kret koji sla­bi Tur­sku, En­gle­skoj, u načelu, do­bro dođe. Ali, u pro­kle­toj prak­si koja sva na­če­la kva­ri, naročito ona za koja se mi hva­ta­mo, Tur­ska leži na bri­tan­skom putu za In­di­ju.

1 sve što je sla­bi, izlaže taj put de­struk­tiv­nom uti­ca­ju Rusa i Au­stri­ja­na­ca, čemu ni naj­man­je ne pro­ti­vu­re-či što su oni en­gle­ski sa­ve­zni­ci u ant­ina­po­le­o­nov­skoj ko­a­li­ciji. Zap­le­te­na si­tu­a­ci­ja ve­za­na za osva­jan­je In­di­je ne dopušta hrišćan­skoj Bri­ta­ni­ji da za hrišćan­ske Srbe i nji­ho­vu oslo­bodilačku bor­bu išta ura­di, osim da je, kad god može i kako može, ome­te.

Na evrop­skim kon­gre­si­ma na ko­ji­ma se rasprav­lja­lo o sud­bi­ni bo­l­e­sni­ka s Bos­fo­ra, Sr­bi­ma ­je uvek lakše bilo izaći na kraj s ne­ve­mičkim Tur­ci­ma nego s nji­ho­vim hrišćan­skim pro­tek­to­ri­ma u Lon­do­nu.

Idući ko­rak bio je slan­je en­gle­skog kon­zu­la u po­lu­za­vi­snu Sr­bi­ju. Go­spo­din kon­zul ­je iz kočija uga­zio pra­vo u kon­jski iz­met i one­sve­stio se. Ne­sve­sti­ca srp­ske prin­ce­ze bila je naj­zad na­plaćena. Po­zna­to je takođe da smo en­gl­e­skog po­sla­ni­ka do­bi­li pre en­gle­skog klo­ze­ta, i da bi bol­je bilo da je obr­nu­to.

Od klo­ze­ta bi­smo ima­li više ko­ri­sti nego od posla­ni­ka, od koga smo ima­li uglav­nom štete.

Go­di­ne 1903. de­si­lo se da smo ubi­li kral­ja i kral­ji­cu iz kuće Obre­no­vić, a nji­ho­va tela iz­ba­ci­li kroz pro­zor koji je bio otvo­ren pre­ma Evro­pi. Kon­zul je de­mon­stra­tiv­no napustio Be­o­grad. Po­stu­pak je bio ap­so­lu­tno shoc­king.

Slažem se. Bi­lo ­je to gru­bo, bru­tal­no, var­var­sko ubi­stvo. A na­da­ sve, po iz­ved­bi – glu­po. Ne­do­sta­ja­lo mu je isto­rij­ske ele­gan­ci­je s ko­jom su ti isti En­gl­e­zi sma­kli svo­ga Čar­l­sa I. Ali ja se kla­dim, da smo fi­ni­je po­stu­pi­li i kral­jev­ski par dis­kret­no za večerom po­tro­va­li, da bi nas na­zva­li pro­kle­tim Vi­zan­tin­ci­ma!

U Prvom svet­skom ratu En­gle­zi su po­no­vi­li tra­di­ci­o­nal­nu ne­se­bičnost u od­no­su na Srbe. Sa­svim su ne­se­bično od nas zah­te­va­li da Bu­ga­ri­ma ustu­pi­mo celu Ma­ke­do­ni­ju i Južnu Sr­bi­ju i 1915. ku­pi­mo bu­gar­sku ne­u­tral­nost.

Ni­smo pri­sta­li. I Bu­ga­ri su sta­li na stra­nu Nemačke. Lord Kiče­ner je re­kao: „Pro­kle­la bal­kan­ska ban­da!“ a Fo­re­n Of­i­s je još i sada zbog toga na nas Ijut. Dne 27. mar­ta 1941. uva­li­li su nas u be­smi­slen, una­pred iz­gu­bljen rat. Čerčil je re­kao da je Ju­go­sla­vi­ja našla svo­ju dušu.

To je bila ona ista duša koju smo našli i na Ko­so­vu i od koje nam je pet ve­ko­va po­sle iz­gu­blje­ne, takođe be­smi­sle­ne bit­ke, duša osta­la – u nosu. Kako bi bilo požali­ti En­gle­ze što nisu sačuva­li dušu, a iz­gu­bi­li bit­ku kod Vo­te­r­lua? Po­ku­šaj­te. Reći će vam da ste ludi. I da je po­be­da kod Vo­ter­lua lepša i ko­ri­sni­ja od sva­ke pro­kle­te duše.

Go­di­ne 1944, na dan Hri­sto­vog vaskrsenja, gađali su nas bom­ba­ma. Shva­ti­li su da kao sa­ve­zni­ci mo­ra­mo raz­u­me­ti ono što nisu očeki­va­li da raz­u­me ni Rim ni Beč. Pošto smo rat iz­gu­bi­li, kad se sve izračuna, spo­ri­je od svih ze­mal­ja Za­pa­da, gnja­vi­li su nas pre­ko ra­di­ja s ko­jeg vam go­vo­rim po­zi­vi­ma u novi rat.

Go­spo­din Har­i­son, moj uvaženi pret­hod­nik za ovim mi­kro­fo­nom, po­zi­vao je „svo­je dhrag­he pri­hja­lel­je Shr­be“ da ubi­ja­ju Nem­ce, dok je nje­gov kom­patri­o­ta, go­vo­reći oku­pi­ra­nom G­ern­ziju i Džer­siju, ta­mošnje po­ro­blje­ne En­gle­ze po­zi­vao da ku­šu­ju i s Nem­ci­ma sarađuju.

Čita­vu srp­sku i ju­go­slo­ven­sku si­tu­a­ci­ju to­kom po­sled­njeg rata su­mi­rao je Čerčil u pi­tan­ju upućenom bri­ga­di­ru Makli­nu: „Na­me­ra­va­te li da živi­te tamo po­sle rata?“ Pošto bri­ga­dir to ni u snu nije na­me­ra­vao, sud­bi­na nam je za­ključena kako je sle­di­lo i da­nas je svi­ma vid­na.

Sli­ka an­glo-srp­skih od­no­sa nije ve­dra ali je poučna. Bri­ta­ni­ja je gle­da­la svo­je in­te­re­se. Mi smo se ba­vi­li du­šom.

Ko nam je kriv?

2 comments:

iamthatiam said...

Poštovana Liljana,

Zanima me kada će biti otvoren ovogodišnji Konkurs za stipendiju "Borislav Pekić". Pokušavam već neko vreme da se informišem putem Interneta ali - bezuspešno.

Unapred se izvinjavam što koristim ovu priliku i što se nadovezujem na tekst koji sa mojim pitanjem nije ni u kakvoj vezi ali nisam znao na koju adresu mogu da pišem po pitanju Stipendije.

Srdačan pozdrav,
Miloš Stošić

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Miloše,
Konkurs još nije raspisan. Ja sam bila u velikoj gužvi ali uskoro možda već iduće nedelje raspisaćemo konkurs. U svakom slučaju ako budete pratili ovaj blog na njemu će odmah po raspisivanju biti objavljeno kakvi su uslovi i gde i kada treba slati rukopise.
Srdačan pozdrav.