Friday, April 16, 2010

Uloga nemačkih bombi

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ULO­GA NEMAČKIH BOM­BI U IZ­GRAD­NJI BRI­TAN­SKE PRE­STOL­NI­CE

Krv­na veza spa­ja rat­no va­zdu­ho­plov­stvo Trećeg Raj­ha i en­gle­sku kral­jev­sku kuću Vind­zor.

I mašine Luft­va­fe i lju­di Vindzo­ra ne­maš­kog su po­re­kla. Po­sto­je i raz­li­ke. Nemački su avi­o­ni ima­li pre­sud­ni­ji uti­caj na sud­bi­nu Raj­ha nego nemački vla­da­ri En­gle­ske na sud­binu En­gle­za.

U kri­tičnim tre­nu­ci­ma Dru­gog svet­skog rata, kako vele voj­ni ko­me­nta­to­ri, Luft­va­fe je mo­gla odlučiti is­hod rata i zapeča­ti­ti sud­bi­nu Im­pe­ri­je. Gerin­go­vo je va­zdu­ho­plov­stvo napa­da­lo in­du­strij­ske cen­tre i sa­o­braćajne čvo­ro­ve, tr­buh i ner­ve zemlje.

Po­tom je, iz ne­po­zna­tih raz­lo­ga, ali sva­ka­ko i aro­gant­nog ne­po­zna­van­ja en­gle­skog ka­rak­te­ra, iz­me­ni­lo stra­te­gi­ju i otpočelo s ma­sov­nim bom­bar­do­van­jem ci­vil­nih cil­je­va i va­zdušnim te­ro­rom nad sta­nov­ni­štvom ostr­va.

In­du­stri­ja je re­la­tiv­no ne­o­me­ta­no pro­dužila da pro­iz­vo­di sred­stva po­be­de a tran­sport da ih pre­vo­zi na ratišta gde će biti upo­tre­blje­na mu­dri­je od nemačkih avi­o­na. Gra­do­vi su, Lon­don među nji­ma, pla­ti­li vi­so­ku cenu za po­be­du od­ne­tu hi­l­ja­da­ma mil­ja da­le­ko od njih. Od Ve­li­kog požara gora ne­vol­ja pre­stol­ni­cu nije po­go­di­la.

Prvu go­di­nu mira dočekao je Lon­don u ru­i­na­ma, pa nije čudo što je rat­no va­zdu­ho­plov­stvo omraženi­je ovde od svih dru­gih ro­do­va ne­mačke voj­ske, pa i od SS-a kome Evro­pa daje pred­nost.

Betrayal_Of_Jesus

Pro­la­zi­le su go­di­ne i Nemačka je re­ha­bi­li­to­va­na. Po­mi­lovana je čak i nemačka ar­mi­ja, na­sled­ni­ca one što je s norman­dij­skog žala hte­la po­no­vi­ti pod­vig Vi­lja­ma Osva­jača. Samo Luft­va­fi nije oprošteno. Nije sve do­ne­dav­no.

Pola sto­leća je Rajhsmar­šal Gering na re­ha­bi­li­ta­ci­ju čekao, ali kad je naj­zad došla, do­del­je­na je s naj­vi­šeg me­sta.

Tako u temu ula­zi i dru­gi nemački fak­tor – en­gle­ska kral­jev­ska kuća. Ve­ko­vi­ma su En­gle­zi po­ste­pe­no sman­ji­vali moć vla­da­ra dok ih nisu sve­li na građane s naj­man­je građan­skih pra­va u Bri­ta­ni­ji.

Dok i naj­bed­ni­ji žitelj ove zem­lje može da iz­ra­zi mišljen­je o bilo ko­joj temi od op­šteg in­te­re­sa, kral­ji­ca ta­kvo pra­vo nema. Nje­no je mišljen­je tek dru­ga ko­pi­ja mišljen­ja nje­ne vla­de.

Obes­prav­lje­nost, na koju običan Bri­ta­nac ni­kad ne bi pri­stao, ide tako da­le­ko da pri­pad­ni­ci kral­jev­skog doma ne gla­sa­ju.

Iz­gu­bi­li su čak i pra­vo koje se u de­mo­kra­ti­ja­ma sma­tra fun­da­men­tal­nim. Isti­na je da je zamršenost po­li­tičkog si­ste­ma uspe­la većinu građana lišiti sva­kog uti­ca­ja na svo­ju sud­bi­nu.

Ali je i ta­kav po­lu­građanin bar sva­ke četvr­te go­di­ne u pri­lici da kaže šta mi­sli. Na bri­tan­skim iz­bo­ri­ma, na­rav­no, on će uvek osta­ti u ne­koj man­ji­ni. Ako stran­ka za koju je gla­sao do­bi­je vla­du, neće do­bi­ti većinu; ako većinu do­bi­je, neće vla­du. Pa ipak, ba­rem sta­ti­stički, nje­go­vo mišljen­je utiče na is­hod iz­bo­ra i time na život na­ci­je.

Čla­no­vi kral­jev­ske kuće ne­ma­ju ta­kvu mogućnost. Po­go­to­vo na pre­sto­lu. Zna­jući da ih s kru­nom na gla­vi čeka ćutan­je, pre­sto­lo­na­sled­ni­ci žure da pre nego što je po­ne­su kažu ne­sto što dru­gi nisu smi­sli­li, i po­mi­sle ne­što što im dru­gi nisu na­re­di­li.

Ova je žurba po­no­vo spo­ji­la dav­no raz­dvo­je­ne Vind­zo­re i nemačko va­zdu­ho­plov­stvo, te us­put do­ve­la do za­ka­sne­le re­ha­bi­li­ta­ci­je Rajhsmar­ša­la Ger­inga i nje­go­vih ne­be­skih aso­va.

Go­vo­reći na svečanom ban­ke­tu Kor­po­ra­ci­je za plani­ran­je i iz­grad­nju Lon­do­na, a ima­jući u vidu ha­o­tičnu i eklek­tičnu ar­hi­tek­ton­sku re­sta­u­ra­ci­ju gra­da, koja kulm­ini­ra u ružnim kan­ce­la­rij­skim blo­ko­vi­ma oko ka­le­dra­le Sv. Pavla, pre­sto­lo­na­sled­nik Čar­ls je re­kao: „Nemačkom se rat­nom va­zdu­ho­plov­stvu bar ne­sto mora pri­zna­ti.

Kuće koje na­m je srušilo nije za­me­ni­lo ničim go­rim od ruševi­na. To smo mi sami učinili“.

Mišljen­je će ima­ti po­dr­šku svih Lon­do­na­ca, osim gra­di­telja zgra­da od ko­jih su lep­še i ru­še­vi­ne pro­jek­to­va­ne od stra­ne Her­man­a Gerin­ga. Samo sada je za ta­kvo mak­si­malno re­šen­je ka­sno.

Da bi Lon­don po­stao lep, tre­ba­lo bi po­no­vo ra­to­va­ti, a to se ovde ni­ko­me neće.

Što se vla­de tiče, u nje­nu po­dr­šku prin­cu ni­sam tako si­gu­ran. Ve­ru­jem da go­spođa Tačer nema ništa pro­tiv re­ha­bi­li­ta­ci­je ne­mač­kog rat­nog va­zdu­ho­plov­stva, ako ono sman­ju­je bri­tan­ske voj­ne oba­ve­ze u Evro­pi.

Ali, po­sre­di je i re­ha­bi­li­ta­ci­ja jed­ne ide­je ko­ja ­je za mo­der­ni kon­zer­va­ti­vi­zam opa­sni­ja i od bom­bi Her­man­a Ge­rin­ga. Jer, u na­stav­ku be­se­de, princ od Vel­sa ­je re­kao:

„Ovde ­je,ako igde, vre­me i me­sto da žrtvu­je­mo ne­što od pro­fi­ta u ime ple­me­ni­to­sti vi­zi­je. ele­gan­ci­je i do­sto­jan­stva, a za građevi­ne koje će podići naš duh i našu veru u ko­mer­ci­jal­ne po­du­hva­te i do­ka­za­ti da i ka­pi­ta­lizam, ume­sto ro­bot­skog, može ima­ti ljud­sko lice“.

Go­spo­đa Tačer se, na­i­me, oba­ve­za­la da po­dig­ne bri­tan­sku industri­ju i vred­nost fun­te, a o duhu nije bilo reči.

Kad smo ot­ko­pa­va­li Par­te­non, u nje­mu smo na­šli sta­ni­šte he­len­skih bo­go­va. Naši će po­tom­ci oko ka­te­dra­le Sv. Pa­vla ot­ko­pa­ti sta­ni­šte činov­ni­ka, bo­go­va na­šeg sve­ta. Znaće kako smo žive­li.

Znače i zašto smo žive­li, iako mi sami to je­dva zna­mo. Zato ih ne­moj­mo la­ga­ti Ča­rl­­so­vim ma­ke­tama živo­ta ko­jim ne živi­mo. Pro­fit je božan­stvo to­ri­jev­ske vla­de, nje­go­ve pi­ra­mi­de o nje­mu tre­ba da pričaju kao što egi­pat­ske go­vo­re o mr­tvi­ma.

1 još nešto. Pre­mi­je­ra ovde zovu Iron Lady „gvo­zde­nom da­mom“. Princ je u go­vo­ru po­me­nuo ro­bo­te, koji su, kao i bom­be, uo­sta­lom, takođe od rne­ta­la. Poređenje je ne­iz­bežno, ne­u­ku­sno i opa­sno. Gering je mr­tav i ne može po­no­vo bom­bar­do­va­ti dvo­rac Bak­ing­am. Ali Mrs. Tačer je živa i – i te kako gvo­zde­na!

2 comments:

narator said...

Postovana gospodjo Pekic,
zanima me sta se ove godine dogadja sa Pekicevom stipendijom? Da li je raspisan konkurs? Do kad je poslednji rok za predaju? Tragao sam ovih dana za tim informacijama na internetu, ali nisam uspeo da do njih dodjem, pa Vas molim da mi odgovorite.
Uzgred, sjajan posao radite na ovom blogu. Ovo je pravi praznik!
Srdacan pozdrav,
Ivan

Ljiljana said...

Dragi Ivane,
Baš ovih dana treba da se dogovorimo o raspisivanju konkursa.U svakom slučaju čim se to desi, ja ću na blogu objaviti uslove, adresu na koju radove treba poslati i sve detalje koji će biti objavljeni i u štampi.
Drago mi je da Vam se blog dopada. Nije teško kada je Pekić u pitanju jer ima toliko interesantnog materijala.
Srdačan pozdrav.