Saturday, April 10, 2010

Socijalistička baba-roga

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

EVRO­PA KAO SO­CIJ­A­LI­STIČKA BABA-ROGA

Ma ko­li­ko se od En­gle­za u sve­mu raz­li­ko­va­li, pre­ma mom pa­tri­ot­skom mišljen­ju, ne uvek na našu šte­tu, ima jed­na zona u ko­joj smo slični, avaj, naj­zad i na šte­tu obo­stra­nu. To je taj naš paničan strah od Evro­pe.

Kod Bri­ta­na­ca, u na­ro­du više no među po­li­tičari­ma, u Ju­go­sla­vi­ji više kod po­li­ti­ca­ra nego na­ro­da, na Evro­pu se gle­da sa žel­jom i ne­po­ve­ren­jem koje ga­ji­te pre­ma ženi pre nego što ćete se venčati. Pla­ši­te se gu­bit­ka slo­bo­de, ali zna­te da ćete bez tog gu­bit­ka osta­ti i bez iz­ve­snih uživan­ja.

Vara se ko bri­tan­ske raz­lo­ge pro­ti­ve­vrop­skom sen­ti­mentu vidi samo u rđavom is­ku­stvu s Evro­pom dok su njo­me vla­da­li dik­ta­to­ri s ko­ji­ma se mo­ra­lo ra­to­va­ti, ha­ra­li ver­ski su­ko­bi u ko­ji­ma se mo­ra­lo uče­stvo­va­ti i te­ra­li međuna­cionalni obračuni koji su se u ime dok­tri­ne rav­no­teže sila mo­ra­li sa­ni­ra­ti.

Ulo­ga evrop­skog žan­darma pri­pa­da­la je više par­la­men­tar­nim Bri­tan­ci­ma nego au­to­kra­ti­ja­ma Ru­si­je i Au­stri­je, ali se žan­darm za svo­je uslu­ge do­bro na­pla­tio. I nije, kao što se želi pred­sta­vi­ti, baš u svim pri­li­ka­ma po­li­cij­sku du­žnost ne­ra­do obav­ljao. Ni uvek – do­bro, časno, pra­ved­no.

Ali uo­braženje da je Bri­ta­ni­ja pri­nud­no uvlačena u evrop­ske kon­fu­zi­je – dok se ona sama naj­bol­je osećala na ta­la­si­ma ili u Azi­ji i Afri­ci – osta­lo je čvr­sto u du­ša­ma Bri­ta­na­ca i ja­sno u umo­vi­ma nji­ho­vih isto­ri­ča­ra. Dru­gi mi se raz­log čini du­bljim, bližim ka­rak­te­ru Ostrv­ljana.

Osva­jački na­rod koji je tra­go­ve svo­je gre­na­dir­ske čizme osta­vio od leda Se­ve­ra do tro­pa Juga, od pu­stin­ja Is­to­ka do šuma Za­pa­da, ne iz­gle­da mi naročito po­dob­nim da kuka nad ne­ki­ma koji su i dan-dan­ji kr­va­vi.

Bob_Elsdale_28

Po­sre­di je osećanje iz­u­zet­no­sti, ne­pri­pad­no­sti, sa­mo­svojno­sti, ono što Frojd na­zi­va „nar­ci­so­id­nošću tri­vi­jal­nih raz­li­ka“, i ta nar­ci­so­id­nost, ma ko­li­ko za­sta­re­la i smešna, više od aro­gan­ci­je po­ve­snog pamćenja, ome­ta En­gle­ze da se osećaju Evro­plja­ni­ma, u smi­slu u kome su to Nem­ci, Francuzi, Ita­li­ja­ni, pa i mi Bal­kan­ci.

Naročito oni među nama ko­ji­ma se upra­vo na pri­a­ci­pu „nar­ci­so­id­no­sti tri­vi­jal­nih raz­li­ka“ odriče evro­pej­stvo i pri­pi­su­je ori­jen­tal­nost, ili oni, takođe među nama, koji, u našem naj­bližem su­sed­stvu, za­mi­šlja­ju da od toga trpe. Iz­u­zet­nost ne mora uvek biti za uzor.

En­gle­ska ­je, na pri­mer, u doba po­sle­rat­ne eko­nom­ske kri­ze, po­ka­zi­va­la iz­u­zet­nu ne­kom­pe­tent­nost u nje­nom rešavan­ju, koju nad­ma­šu­je­mo još je­di­no mi. Ali u ve­li­ka vre­mena Im­pe­ri­je, ona je prva pro­iz­ve­la ne­za­vi­sne far­me­re, otvo­rila put in­du­strij­skoj budućno­sti sve­ta, au­to­kra­ci­ju za­me­nila pa­rla­men­ta­ri­zmom i za­ve­la upra­vu za­ko­na nad si­lom.

Evro­pa je sle­di­la En­gle­sku, ali En­gle­ska neće da sle­di Evro­pu, iako joj je na­ci­o­nal­ni or­ga­ni­zam eko­nom­ski i po­li­tički već du­bo­ko i ne­po­vrat­no u njoj.

Naš je slučaj po­ne­sto drukčiji. Isto­rij­ski, bili smo oni nad ko­ji­ma su vršeni žan­dar­me­rij­ski po­slo­vi, prem­da smo En­gleze ne­po­sred­no malo osećali. Pa­ti­li smo naj­vi­še zbog nji­ho­ve zaljubljenosti u Indiju jer ih je ona obavezivala na obožavanje Tu­ra­ka. A u po­sle­rat­no vre­me i zbog toga što bri­ga­dir F. Mak­lin nije na­me­ra­vao kod nas da živi.

Prem­da ni­smo na Is­to­ku, za Evro­pu smo bili muč­no – Istočno pi­tan­je. Prem­da nije sva na Za­pa­du, Evro­pa je bila za nas spa­so­nosni – Za­pad­ni od­go­vor, kome su težili naši naj­bol­ji umo­vi. Ali od re­vo­lu­ci­je na­o­va­mo, stva­ri su se iz­me­ni­le. Okre­nu­li smo se kra­je­vi­ma sve­ta od ko­jih smo ima­li samo ima­gi­na­rne ko­ri­sti i stvar­ne šte­te. Pro­to­ko­li na­ših spol­jnih od­no­sa is­pu­ni­li su se bi­za­rnim ime­ni­ma, ide­o­lo­škim klišeima i ne­so­lid­nim ugo­vo­ri­ma.

Rođena u stra­hu od im­pe­ri­ja­li­zma, naša po­li­ti­ka umi­re u stra­hu od Evro­pe. Po­li­tičari bi se, na­rav­no, s Evro­pom i nje­nim na­pret­kom rado po­mi­ri­li, da se on sadrži samo u teh­no­loškim po­vla­sti­ca­ma i ma­te­ri­jal-nom bla­go­stan­ju. Ali on pod­ra­zu­me­va i načela bez ko­jih se Evro­pa kao društve­ni en­ti­tet, kao po­ve­sni fa­kat, ne može za­mi­sli­ti.

Evro­pa je i nje­na par­la­men­tar­na de­mo­kra­ti­ja, višestra­nački si­stem, pošto­van­je pra­va čove­ka i građani­na, slo­bo­da štam­pe, kon­tro­la jav­nog mnjen­ja, slo­bod­ni iz­bo­ri, ne­za­vi­snost su­do­va, ne­u­tral­nost voj­ske, in­du­strij­ska demokra­ti­ja koja uklju­ču­je pra­vo na us­kraćivan­je rada, slo­bo­da mi­sljen­ja i udruživan­ja, vla­da­vi­na za­ko­na, slo­bod­no tržište, to­le­ran­ci­ja, smi­sao za kom­pro­mi­se i građan­ska ci­vi­li­za­ci­ja.

I, na­rav­no, nje­na gra­đan­ska kul­tu­ra koja sve ovo ob­je­din­juje. Ko sve to ne pri­hva­ta kao in­te­gral­ni deo svog po­li­tičkog i du­hov­nog bića, nije Evro­pljanin, niti će ikad biti, a niti je ve­li­ka šte­ta što nije i biti neće.

To su, ve­ru­jem, bit­ni raz­lo­zi našeg stra­ha od Evro­pe. Jer, kao i En­gle­zi, mi sebe sma­tra­mo iz­u­zet­nim, samo se još ni­smo do­go­vo­ri­li u čemu, zbog koje „tri­vi­jal­ne raz­li­ke“. Da li zbog svo­je prošlo­sti, svo­je sa­da­šnjo­sti ili svo­je budućno­sti?

Pa ipak, kad do­đem na be­o­grad­sku žele­zničku sta­ni­cu ili sta­ni­cu Vik­to­rija u Lon­do­nu, ma ko­li­ko nas ubeđiva­li da smo neš­to dru­go i naročito, ma ko­li­ko nas pod­mu­klo nagova­ra­li da to pri­zna­mo, osećam da sam u Evro­pi. Samo u Evro­pi ugalj i du­van tako bez­du­šno smr­de. U Lon­do­nu osećate ­još i mi­ris usta­ja­log čaja. Kod nas mi­ri­še pre­pržena kafa.

Ali ka­kva je to raz­li­ka?

4 comments:

Dejan said...

Neverovatno - kao da je pisano danas. (Samo bi i Ameriku jos negde trebalo ubaciti, na strani ovih sto misle da su "izuzetni").

Ljiljana said...

Dragi Dejane,
U tome i jeste veličina Pekića, jer je on predviđao stvari, ali isto tako je i uočavao osnovne crte bilo nekog naroda (koje su onda stalne i ne menjaju se tako lako) ili ako je u pitanju neka tema ulazio je u dubini.
I inače svi misle da su izuzetni, kako ljudi tako i narodi. Zar mi ne mislimo da smo nešto posebno?
Srdačno Vas pozdravljam.

Ognjen said...

Dugo se nisam ovako ironicno nasmejao kao citajuci ovaj tekst. HVALA gospodjo Pekic, sto nas svakodnevno uveseljavate i opominjete.

Ljiljana said...

Dragi Ognjene,
I ja se često smejem Pekićevim opaskama, a to je tako neophodno. Jer ko se sebi ne smeje nema prava ni da se drugima smeje. Svi mi imamo mane, neki veće neki manje.
Srdačan pozdrav.