Wednesday, April 28, 2010

Teleevangelisti

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

TE­LE­E­VAN­GE­LI­STI I DEČAK BADI

U po­sled­nje vre­me Sje­din­je­ne se Države na­la­ze pod na­je­zdom re­li­gi­o­znih ska­ka­va­ca. Jato je jako oko 30 000 pro­po­ved­ni­ka evan­ge­li­stičke sek­te, što pre­ma mul­ti­mi­li­onskoj masi pra­vih ska­ka­va­ca i nije im­pre­si­van broj, ali je za zdrav raz­bor i hrišćan­sko osećanje jed­na­ko po­gu­ban kao i prvi za žetvu.

Obršćena žetva u oba se slučaja može iz­me­ri­ti. U ljud­skom slu­ča­ju nju sačin­ja­va 16 mi­li­o­na čla­no­va fun­damen­ta­li­stičke cr­kve, koju od Ho­me­i­ni­je­ve raz­li­ku­je što američ­ka još nije uze­la pu­ške u ruke, prem­da ne­kim od nje­nih du­hov­nih pri­ma­ša kr­staški nož već iz zuba viri.

Iz­ve­stio sam vas o pro­po­ved­ni­ku Ro­bert­su kome je Bog za­pre­tio da će ga ubi­ti ako u roku ne sku­pi 6 mi­li­o­na do­la­ra za nje­gov hram. Ro­berts je o uce­ni oba­ve­stio te­le­vi­zij­sku Ame­ri­ku i no­vac do­bio.

Šta će od toga otići na hram, šta na du­šev­no opo­rav­ljan­je Ro­bert­so­vo, osta­je da se vidi u ne­kom od idućih skan­da­la, koji, u re­dov­nim raz­ma­ci­ma, po­ka­zu­ju bar tri stva­ri: ko­li­ko su pro­po­ved­ni­ci prak­tični, a ko­li­ko Ame­rikan­ci, čuve­ni po prak­tično­sti, to nisu. I, naj­zad, ko­li­ko je ne­prak­ti­čan Bog kad svo­je fi­nan­si­je po­ve­ra­va lo­po­vi­ma.

200290240-001

Te­le­pro­po­ved­nik Svagart, koji svo­ju lju­bav pre­ma Bogu na­plaćuje sa 150 mi­li­o­na do­la­ra godišnje, oslo­bođenih poreze, i čiji je život vul­ga­ri­zi­ra­na ko­pi­ja život­nog sti­la in­dijskih radža, go­di­ne 1986. de­nun­ci­ra lju­bav­nu afe­ru pro­poved­ničkog sa­bra­ta Mar­ti­n Gor­ma­na.

Gor­ma­na cr­kva raščin­ju­je i on ban­kro­ti­ra, pri čemu mu ovo po­sled­nje teže pada. Čin­je­ni­ca da se ban­krot­stvo po­ve­zu­je s gu­bit­kom Božje mi­lo­sti, i da se prvo teže od dru­gog pod­no­si, ta­ko­đe po­ka­zu­je da živimo u prag­ma­tičnom sve­tu u kome zadržavan­je duše ne na­kna­đu­je gu­bi­tak go­to­vi­ne.

Go­di­ne 1987. mečka je za­i­gra­la i pred ol­ta­rom prečasnog Svag­ar­ta, ona­ko in­dig­ni­ra­nog što je prečasni Gorman imao jed­nu lju­bav­ni­cu.

Jer, ko­li­ko ih prečasni Svag­art ima, ne zna se. Ako je po luk­su­znim ko­li­ma, broj je za pe­de­se­to­go­dišnja­ka im­pre­si­van. Svag­art se obraća ver­ni­cima i u su­za­ma veli: „Ne na­zi­vam to gre­škom. Zo­vem to – gre­hom.“

(Ja, lično, zo­vem to svin­ja­ri­jom.) „I ja ga ni­ko­me dru­go­me ne pri­pi­su­jem, polažem ga pred svo­je noge.“ Mo­gao je do­da­ti: „A za­tim ga­zim pre­ko nje­ga i na­stav­ljam da u gre­hu živim lepo kao i do sada.“

Svag­art se po­vla­či iz kr­sta­škog rata hrišćana, ali ne po­vlači ni­jed­nu uta­ju ko­ju ­je načinio. Ne raz­del­ju­je bla­go si­ro­ma­si­ma, valj­da sto­ga što po sebi vidi ko­li­ko bo­gat­stvo ko­rum­pi­ra. To se, uo­sta­lom, od nje­ga i ne ište.

Nje­go­vi ver­ni­ci ri­da­ju za­jed­no s njim. (Kod nas je tako nešto uspe­lo je­di­no so­cija­li­stičkom pri­vred­nom čudo­tvor­cu Fi­kre­tu Abdiću. Ali i raz­li­ka je va­žna. Fi­kret je po­krao vas i mene, a dao svo­ji­ma.

I oni i mi ri­da­mo, ali iz dru­gih raz­lo­ga. S prečasnim Svag­ar­tom ri­da­ju upra­vo oni koje je opljačkao.)

U međuvre­me­nu po­pu­l­a­rni pro­po­ved­nik Ro­bert­son podjed­na­ko lju­bi Boga i atom­sku bom­bu. I bom­bu lju­bi upra­vo zato sto lju­bi Boga. Kon­gre­ga­ci­ji tvr­di da bi uz iz­ve­snu atom­sku am­pu­ta­ci­ju svet iz­gle­dao znat­no bol­je.

Za­hvat ne bi bio ve­lik. Tre­ba eli­mi­ni­sa­ti Afri­ku, Azi­ju, Ara­pe, Istočnu Evro­pu i de­set ze­mal­ja EEZ. Je­vre­je ne spo­min­je, ali na njih mi­sli, samo ne sme da kaže.

U Bri­ta­ni­ji po­kret hrišćan­ske re­ne­san­se nema ve­l­i­ke šanse. En­gle­zi ima­ju hu­mo­ra a ne­ma­ju para, kom­bi­na­ci­ja ne­po­vol­jna za sve ska­kav­ce osim pra­vih. Tu i tamo, međutim, ima do­brih zna­ko­va.

Šef po­li­ci­je Man­če­ste­ra, g. Ander­ton, koji nas sva­kih ne­ko­li­ko me­se­ci raz­gal­ju­je ne­u­mesnim pred­lo­zi­ma i ide­jama o tome kako da bu­de­mo bol­ji, pri čemu mu se pa­met stal­no vrti oko ba­ti­ne, dao je na znan­je da go­vo­ri po na­lo­gu Boga.

Možda će u nje­mu, kad ga iz po­l­i­ci­je iz­ba­ce, Bri­ta­ni­ja do­bi­ti pr­vog ver­skog skakav­ca.

Is­pričaću još jed­nu pri­ču, da pokažem kako u od­bra­ni od ska­ka­va­ca hu­mor nije do­vol­jan. U Škot­skoj od raka umi­re osmo­go­di­šnji dečak Badi.

Nje­go­va je je­di­na želja da pred ne­mi­nov­nu smrt uđe u G­in­i­so­vu knji­gu re­kor­da kao oso­ba ko­ja ­je pri­mi­la naj­više do­pi­sni­ca. Usko­ro na po­štanski fah me­sta Pejsli stiže i do

20 000 ka­ra­ta dnev­no. Naj­pre iz Bri­ta­ni­je, po­tom iz SAD, Ka­na­de, Au­stra­la­zi­je, Evro­pe. Svi žele da Badi, kad već mora, umre kao re­kor­der.

No­vi­ne i ra­dio-mreže šire Badijev apel. Pišu mu po­zna­te lično­sti. Pri­ma kar­tu od pred­sed­ni­ka Re­­ga­na: „Go­spođa Re­­gan mi se pri­družuje u mo­li­tva­ma i naj­to­pli­jim žel­ja­ma.“ Veli pred­sed­nik po­znat po naj­su­zni­jim očima u po­ve­sti Bele kuće.

Priča je u na­šem okrut­nom sve­tu uist­ini dir­lji­va. Ona ima sa­mo par ome­ta­jućih fak­to­ra. Gin­iso­va knji­ga re­kor­da nema pro­po­zi­ci­je koje dopuštaju ula­zak u nju na bazi naj­vi­še prim­ljenih do­pi­sni­ca.

No, zbog umi­rućeg Badija otvo­ri­lo bi se me­sto za re­kord koji je po­sti­gao. Stvar je, na žalost, u tome što, ako se ne­po­sto­jeća re­kor­der­ska rubri­ka i može otvo­ri­ti, dečak Badi se ne može ni iz čega stvo­ri­ti.

Nema, na­i­me, ni umirućeg Badija. Badi ne po­sto­ji. Ni­kad ni po­sto­jao nije. Po­sto­je samo očajni službe­ni­ci po­šte koji, već su­lu­di, do­bar deo dana pro­vo­de u spal­jivan­ju do­ka­za naše kar­ton­ske sa­mi­lo­sti.

A kad se, i ako se, ta naša ze­maljs­ka po­ver­lji­vost i sa­mi­lost spo­ji sa An­der­to­no­vi­m ne­be­skim po­zvan­jem, i u Bri­ta­ni­ji sva­šta može biti.

U međuvre­me­nu, po­ma­lo za­brin­ja­va naša na­cio­nal­na in­do­len­ci­ja pre­ma ska­kav­ci­ma. Po­zna­ti smo kao Iju­di koji se uvek na dru­ge ugle­da­ju, iako stal­no očeku­je­mo da se ti dru­gi po­ve­du za nama.

Šta je sa domaćim ska­kav­ci­ma? Da li im je ima­gi­na­cija pre­su­ši­la ili im je po­sao iz ruke uzet? Pa nas više ne br­ste pro­fe­si­o­nal­ni ska­kav­ci već oni ko­ji­ma je dužnost da žetvu čuva­ju!

2 comments:

promena ideja! said...

Kreativnosti i imaginacije domaćim skakavacima ne manjka, u mnogo čemu su i napredniji i maštovitiji od svojih uvoznih uzora. Valjda je nešto ljudskog saosećanja, samilosti, bolećivosti i slabosti jedini preostali resurs za razvoj biznisa, bilo duševnog ili humanitarnog. Preostaje nam samo da im se divimo do imbecilnosti dok laskaju sebi i da im pošaljemo po koji humanitarni sms.

Ljiljana said...

Promena ideja!
Dobro ste to zapazili. Samo im se nećemo diviti. To bi stvarno bilo isuviše.
Pozdrav.