Wednesday, April 14, 2010

Otvorena sezona lova

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

OTVO­RE­NA SE­ZO­NA LOVA NA GLU­POST

Po­zna­to je da po­tre­ba za očuvan­jem zi­votinjskog sve­ta zah­te­va lo­vo­sta­je. Njih smen­ju­ju se­zo­ne lova.

Nije po­zna­to da i glu­post, ma ko­li­ko nam se čini slo­bod­na od vre­menskih, pa i osta­lih ogra­ničenja, ima me­se­ce u ko­ji­ma je ima više nego obično, u ko­ji­ma kao da je na nju otvo­re­na se­zo­na lova.

U Bri­ta­ni­ji se to do­ga­da to­kom je­se­ni koju ovde sma­tra­ju le­tom i za­vr­ša­va kra­l­jičinim go­vo­rom na otva­ran­ju par­la­men­ta, kad građan­ske glu­po­sti po­su­sta­ju a počinju nas za­bav­lja­ti pa­rla­men­ta­rne.

Opra­šta­jući se od se­zo­ne par­lamen­ta­rnih be­da­stoća, mi­ni­star Fau­ler ­je re­kao za la­bu­ri­stičkog pro­tiv­ni­ka da u „glu­post srl­ja s otvo­re­nim pred­njim vra­ti­ma“.

Bila bi to sjaj­na žaoka, u naj­bol­joj tra­di­ci­ji džen­tlmen­skih uvre­da, da samo par ne­del­ja pre toga bri­tanski brod u zali­vu Ze­­bruge nije po­to­nuo, odnev­ši dve­sta živo­ta, upra­vo tako – srl­ja­jući na­pred s otvo­re­nim vra­ti­ma na utro­bi.

212315MRTq_w

Na Kon­ti­nen­tu je fon­du po­li­tič­kih glu­po­sti pri­do­ne­la Ko­mi­si­ja za agri­ku­l­tu­ru Evrop­ske eko­nom­ske za­jed­ni­ce, uz pomoć bri­tan­skog mi­ni­stra Džo­plin­ga.

Džo­pling je u Mo­skvi s užasom sa­znao da će do 1991. go­di­ne So­vjet­ski Sa­vez po­sta­ti sa­mo­do­vol­jan u pro­iz­vod­nji žita­ri­ca.

Na stra­nu mala ve­ro­vat­noća da će se, upr­kos Go­r­bačov­lje­voj eko­nom­skoj re­vo­lu­ci­ji, koju bi val­ja­lo na­zva­ti ne­op­hod­nom kon­tra­re­volu­ci­jom, do­go­di­ti ono što je obećava­no još od Len­ji­na, a ni­kad ni bli­zu ostva­re­no.

Ka­pi­ta­li­stič­ka je Evro­pa so­ci­ja­lističku Ru­si­ju de­ce­ni­ja­ma optuživa­la za ne­spo­sob­nost da svo­je pro­stra­ne ora­ni­ce pre­tvo­ri u iz­vor pol­jo­pri­vred­ne au­tar­ki­je. Sada, kada se mi­sli da je to u iz­gle­du, Evro­pa drh­ti.

So­vjet­ski Sa­vez uvo­zi 25 po­sto svo­jih po­tre­ba u žitu, od toga se­dam mi­li­o­na tona godišnje sa Za­jed­ničkog tržišta. To se žito ni­kom dru­gom ne može pro­da­ti, a džabe ga dati glad­noj Afri­ci ne samo da svr­he nema, nego je i nor­mal­no.

Crnci se na­vi­ka­va­ju da ne rade. Leškare na ugod­nom trop­skom sun­cu otvo­re­nih usta i, uko­li­ko već nisu mr­tvi, čeka­ju da ih tuđi rad na­hrani. Na taj način ni­kad neće po­sta­ti sa­mo­do­vol­jni, što se traži ali ne priželj­ku­je, jer, ako sa­mo­do­vol­jni po­sta­nu, na šta ih svi gone, kako im pro­da­vati svo­je pre­ko­do­vol­jno­sti, čega se, opet, svi plaše?

S jed­ne se stra­ne sa­mo­do­vol­jnost zah­te­va i pod­stiče, jer ona je osno­va mo­de­rnih vik­to­ri­jan­skih mo­ral­nih vred­no­sti, a s dru­ge od nje se pre­za, jer otva­ra tešku kri­zu domaćeg tržišta. Ako svi sve pro­iz­vo­di­mo, za pro­spek­tiv­ne kup­ce ostaće nam samo pin­gvi­ni An­tark­ti­ka.

Gde je ovde isti­na? Fi­lo­zof Ber­trand Ra­sel je re­kao da je isti­na ono što po­li­caj­ci od vas traže da kažete. Kako se u ovom po­ljo­pri­vred­no-mo­ral­nom pro­ble­mu po­li­ci­ja još s pred­lo­zi­ma isti­ne nije ja­vi­la – po­ja­viće se tek kad zem­ljorad­ni­ci kre­nu u štrajk – šta je isti­na, još se ne zna.

Što se tiče stan­dard­nih građan­skih glu­po­sti, žetva je obil­na a po­nu­da na tržištu stu­pi­di­te­ta im­pre­siv­na. U jed­noj od pro­te­klih emi­si­ja oba­ve­stio sam vas o pro­te­stant­skom pa­sto­ru Ro­bert­su iz USA koji je pre­ko te­le­vi­zi­je ja­vio zem­lja­ci­ma i hrišćani­ma sve­ta da je imao ne­u­go­dan raz­govor s Bo­gom koji ga je uce­nio.

Ili će pa­stor Ro­berts do određenog roka sa­ku­pi­ti 4,5 mi­li­o­na do­la­ra, ili će ga Go-spod li­kvi­di­ra­ti. Na­gra­du za građan­sku glu­post ne za­služuje otac Ro­berts. On će je od­ne­ti za pa­met. Na­gra­du za glu­post so­li­da­rno dele svi oni građani koji su mu u toku ne­ko­li­ko ne­del­ja pos­le be­se­de do­sta­vi­li mi­li­on do­la­ra.

Čita­jući naše no­vi­ne imao sam pri­lično muke oko iz­bo­ra na­ci­o­nal­ne glu­po­sti. Su­o­čio sam se sa dve urođene poteškoće. Prva je načelne pri­ro­de. Ono što iz Be­o­gra­da iz­gle­da mu­dro, iz Lon­do­na se čini glu­pim. A tada je iz­bor sko­ro ne­mo­guć.

A za­tim, po­što ni­jed­nu naciju, uključiv na­rod­nosti (glup iz­raz za na­ci­o­nalne man­ji­ne), ni­sam smeo za­po­staviti, jer mi to bra­ni Ustav od 1974, a citi­ra­ti glu­post sva­ke po­na­o­sob – za to vre­me­na ne­mam, opre­de­lio sam se za svo­ju, srp­sku, računa­jući da će se, s ob­zi­rom na našu tre­nut­nu, a neki nam vele i isto­rij­sku, po­pu­la­rnost, s izborom svi složiti, a u tim li­mi­ti­ma za po­sled­nju glu­post mog pnja­tel­ja i kli­jen­ta dru­ga Živo­ra­da.

Ja­vio mi se kar­tom iz bol­ni­ce. Zga­zio ga je ka­mi­on ko­ji ­je jed­no­smer­nom uli­com vo­zio po­grešnim prav­cem. „Zar taj idi­ot nije gle­dao na obe stra­ne?“ upi­tao me po­zna­nik, En­glez. „Nije“, re­kao sam. „Na­pra­vio je glu­post, gle­dao je samo na pra­vu stra­nu.“ „To nije glu­post“, ka­zao je En­glez. „To je – op­ti­mi­zam.“

Re­koh mu da je Živo­rad za­vr­šio kar­tu za­bri­nu­tim pi­tan­jem: „Šta je sa Ir­skom?“ „To je glu­post“, re­kao je En­glez.

Jer, šta se, koga đavo­la, Živo­ra­da tiče Ir­ska? I ko koga tamo ubi­ja? Zar kli­pan nema pa­met­ni­ja po­sla? Zar nije umes­ni­je da na vla­sti­tu zem­lju mi­sli, i ko koga kod nas ubi­ja ili će ubi­ja­ti, a Ir­sku osta­vi En­gle­zi­ma, kad već sami Irci nisu na to pri­pravni. Zar nje­mu, koji je zgažen idući is­prav­nim sme­rom, nije do­sta bri­ge za one koji su obo­ga­ljeni idući po­grešnim sm­e­rom?

Bio sam be­san i to mu na­pi­sao. „Šta se tebe tiče pro­kle­ta Ir­ska?“ pi­tao sam ga. „Ne budi glup“, od­go­vo­rio je. „Moj mali za­vr­ša­va uni­ver­zi­tet, a En­gle­ska više ne pri­ma stručnja­ke.“

Hteo sam da za domaću glu­post pri­mer bude Sr­bin. I bio je. Samo se ne zove Živo­rad nego – Bo­ri­slav Pekić.

2 comments:

Gundjalo said...

Pekic, u punom ironijskom jurisu.E, ovako se "kupuje" ljuba citalaca.I to za citav zivot.

Ljiljana said...

Dragi Gundjalo,
Malo ironije, malo humora a uzgred i nešto ozbiljn da se lakše "proguta".
Srdačan pozdrav.