Monday, March 31, 2008

Vreme reči-XIe deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Arhesuština humane povesti“ – (nastavak) razgovor vodila D. Milanović, „Književnost“, Beograd, 5 - 6, 1985.

Vi unapred fiksirate taj Plan, definitivan izgled, formu, strukturu, žanr, likove dela. Da li se katkad sudarite sa sopstvenom imaginacijom? Da li konstruktor, precizan graditelj naleti na neplanirani impuls mašte? I šta tada biva?

Absurd

Sa svojom se imaginacijom, srećom, prilično retko sudaram, jer, kad počnem pisati knjigu, ona je, jadna, već toliko iscrpljena radom na Planu da joj nije ni do čega, pogotovu do toga da sebi natovaruje već obavljene poslove. A kad se pribere, bavi se uglavnom zadacima odredjenim Planom.

(Uostalom, samom sobom, jer Plan nije drugo nego racionalizacija imaginacije.) Ako prava rešenja ne nalazi, s Planom nešto nije u redu. Onaj prvi, bitan deo posla, dakle, nije kako valja obavila. Nezadovoljna imaginacija otkriva nezadovoljavajući Plan.

Tada je umesnije ponovo se na njega vratiti, nego doživeti da vas imaginacija, u svom euforičnom raspoloženju, obično najlakšim putem odvede tamo gde niste hteli da budete. Ako ste planirali da odete u Ljubljanu, a imaginacija vas stalno vuče Dubrovniku, prepustite li se spontanom svođenju ovih pravaca, naći ćete se verovatno u Sarajevu, tamo gde ni Razumu (Planu), ni Mašti (Nadahnuću) nije stalo da budete.

Kao i kod svakog istraživača nečeg nepoznatog, Imaginacija mora biti pod kontrolom nakog Plana, koji, u prvom redu, pretpostavlja i neki cilj. Ko ploveći Amazonom, u potrazi za njegovim izvorima, stalno misli da se, umesto toga, trebalo peti na Mont Everest, i, takođe stalno, rešava imaginarne probleme alpinizma umesto uzvodne plovidbe jednom rekom, nema velikih izgleda na uspeh.

Na sreću, najčešće se događa da vam opasnosti plovidbe Amazonom jednostavno ne dopuštaju da mislite na nešto drugo. Vaša je imaginacija, zapravo, već usmerena prema jednom cilju.

Ako je cilj pravi i dostiživ, ona će, po prirodi svojoj, birati samo ona rešenja koja vas cilju vode, a eliminisati sva koja vas od njega bilo kuda skreću. (I tu je nevolja kod rđavih “digresija”. I one vas, najzad, dovode do cilja, ali zaobilaznim putem koji za taj cilj ništa ne znači.)

Ljubitelji Mašte, u koje i ja spadam, ne moraju se plašti da će, pod suverenitetom čvrstog Plana, Imaginacija ostati bez posla. Tek u njegovom okviru nastaje za nju onaj pravi posao, koji nikakav razum ne može zameniti, u horizontalnim granicama jedne jame u stvarnosti, neograničene slobode i neizvesnost spuštanja u njene dubine.

Da li u romanima s tematikom iz prošlosti proicirate probleme naše sivilizacije i kulture, ili nastojite da date autentičan duh jednog vremena na osnovu njegovih dokumenata? Ili su možda ljudski problemi identični u svim kulturama i civilizacijama, dakle – univerzalni?

Mislim da su problemi suštinski uvek isti i biće to sve dok Vrsta ima ovu prirodu, dok je u ovom modelu čovečnosti, ali da njihova rešenja nisu uvek ista. Mimo univerzalne, mitske potke, postoje i ekskluziviteti (ne tek dekorativni), svojstveni samo jednom vremenu. Pletivo je isto, ali su šare različite, i one, upravo te šare, a ne pletivo, predmet su književnosti.

Pletivo je tema drugih disciplina, premda, naravno, ni književnost, kao najuniverzalnija od svih, možda čak i od filosofije, ne može u potpunosti izbeći da se i njime bavi. Pletivo, najzad, utiče na kakvoću šara, kao što od ovih zavisi izgled pletiva.

Ispitivanje minulih vremena s gledišta današnjeg razuma, poznavanja i shvatanja, ili bi bolje bilo da kažem rasprava o starim zabludama iz perspektive novih, književno je prilično jalov trud, sličan verovanju da jedna ljudska situacija u potpunosti objašnjava neku drugu samo zato što u svim elementima izgledaju jednake,

verovanju koje zanemaruje činjenicu da u obe sudeluju različiti ljudi, uzorci različitih vremena, pa prema tome i životnog koncepta, koji te “podudarne” situacije , van sasvim opšteg univerzalnog kriterijuma, čini sasvim različitim, životno, pa stoga i književno savršeno nepodudarnim.

Pokušajte neki prizor iz antike, o čijem sadržaju ništa ne znate, da objasnite samo vlastitim iskustvom s naoko sličnim situacija pa ćete videti gde će vas to odvesti. Ako se sad taj naš razum komlikuje (zacementira, u stvari) još i nekom ideologijom, hermetičkim konceptom istorije, moralnom dogmom ili bilo kojim izvanumetničkim ciljem, ishod će biti još gori.

Neizvesno je hoće li takvim ne-delom dominirati neminovno pogrešni zaključci ili mogući svesni falsifikati, ali je izvesno da ćemo u njemu dobiti i ljudsku i književnu laž, koju neće opravdati nikakvi, pa ni najsavršeniji motivi.

Mislim, zapravo, da, upravo s tih razloga, književnost treba, koliko god joj je to moguće, da izbegava projiciranje naših problema u prošlost i da je doživljava kao da sadašnjosti nema, kao da je ta prošlost poslednja ljudska stvarnost do koje je istorija dospela.

Pogotovu bi morala da se okane suda – izvan suda samog doba, suda za koje je ono sposobno – jer za njega nije ni pozvana ni za to dovoljno opremljena. Sud valja ostaviti disciplinama koje za sebe drže da su naučne. (Premda, istini za volju, istoriografija liči ponekad na neuspelu literaturu, a uspeo istorijski roman na pravu istoriju.)

Osim toga, posao književnosti, što se prošlosti tiče, nije arhivarski već magijski, nije tek opisivanje jednog vremena već njegovo imaginativno vaskrsavanje; ovaploćenje njegovog Duha u vidu u kojem su ga osećali savremenici, junaci naše istorijskepriče (ne mi u njegovoj koži);

cilj je njegova autentičnost, ne autentičnost našeg mišljenja o njemu; nije nikakvo isterivanje „pravde“ nego isterivanje istine o njemu. (S istinom, ali posle nje, dolazi i pravda.)

Da bismo neko davno minulo doba vaskrsli, moramo ga najpre razumeti. A kako ćemo ga razumeti, ako smo ispunjeni predrasudama, koje, često, nisu ništa drugo nego naša današnja „razumna“ shvatanja? Kako ćemo dočarati uzvišenost starogrčkih homoseksualnih prijateljstava, ako ih se gnušamo?

Kako objasniti događaje koji se protive našoj aktuelnoj logici? Postupke koje prosto ne shvatamo (i zato što ih uistinu ne shvatamo, dajemo ih pogrešna objašnjenja, koja, u međuvremenu, shvatamo, i tako smo objašnjenje razumeli, ali je sam postupak i dalje ostao nerazjašnjen).

Slavna se naša projekcija u prošlost javlja, zapravo, kao nemoć da je razumemo i oživimo – njom samom.

Čak i ako bi ona bila umetnički efikasna, njome bismo iz te prošlosti uspeli iskamčiti jedva nekoliko univerzalnih istina o usranom položaju čoveka u svetu Slučaja (sudbine koja se ne poznaje), i to mahom onih za koje i bez književnosti znamo, ali ništa o tome kako su se te univerzalne istine transformisale u – život ljudi jednog vremena.

A književnost se ne bavi istinama, nego ljudima. Ako se nekom istinom uopšte bavi, to je istina o ljudima, a ne o ustrojstvu sveta, istina o ljudima u svetu, bez obzira na njegovo ustrojstvo.

Izgleda, takođe, da je popularno mišljenje kako je za dobar istorijski roman dovoljna dobra dokumentacija. Otprilike tako dobra kao za neki naučni referat. Jeste, ako se zadovoljavate istorijskom lešinom. Ako želite živu istoriju, morate otići daleko iza dokumenata i tzv. fakata.

A tamo vas može odvesti samo – imaginacija. Usmerena imaginacija, ona nadahnuta faktom, ne – bilo koja. I tamo tek naći ćete svoje književne teme, u životnim faktima o kojima nikad nijedan dokument mnogo ne govori.

Zato bi se možda moglo reći da književna imaginacija treba prema skupu istorijskih fakata da se ophodi jednako kao prema gvozdenom planu jedne Fikcije. Da poštuje njihova „horizontalna“ ograničenja, površinski obim kopa, ali da „vertikalno“, u dubinu materije ide sve dok je drži snaga, ili dok joj se ne suprotstavi Razum, ako za to ima dobre razloge.

No comments: