Monday, March 10, 2008

Vreme reči-VIIIe deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Pekićev roman o Londonu” – IV nastavak - razgovor vodila V. Kesić, “Start”, Zagreb, 2. juni 1984.

O kakvoj je, dakle, promjeni riječ?

Face of Anguished Man

Ona je počela pre petnaestak godina, čileo je interes za istoriju i sociologiju, pa i psihologiju, a ustupao mesto obnovljenom interesu za filosofiju i novom za antropologiju. Nije me više zanimao samo čovek kao karakter, nastanak psihološkog i klasnog čoveka, već antropološko-biološki čovek, čovek kao vrsta i njegova opšta sudbina.

Odgovornost gradjanske klase najednom je postala više antropološka nego sociološko-moralna premisa. Ako kao ključne osobine gradjanskog društva uzmemo privatnost, posed i racionalnost, onda je ta viša odgovornost gradjanstva i njegovog duha u tome što je – zahvaljujući paradoksalnom ispoljavanju upravo svojih standardnih vrlina, preduzimljivosti,

inventivnosti, takmičarskog duha, pragmatizma, individualizma, itd. – finalizirala, više od svih drugih specijalnih formiranja, onu pogrešnu alternativu naše civilizacije, ovu materijalističku suštinu života kojim živimo i na kome gradimo svoje zablude o progresu i svoje nesrećne nade za budućnost.

Antagone socijalne doktrine i pokreti izašli su u medjuvremenu ispod šinjela gradjanskog racionalizma i samo usavršavaju antiduhovne nedostatke gradjanske ideologije.

Tako sam, ne blagodareći Marxu, Adamu Smithu, Weberu, nego Berdjajevu, Kierkegaardu, Heideggeru, a najviše Nietzscheu, Spengleru i modernoj antropologiji, dobio neku drugu sliku čoveka, kome je ova istorija naturena pogrešnim izborom još u zori civilizacije.

Dobio sam ideju o nužnoj otudjenosti vrste, iz koje izlaze sve pojedinačne otudjenosti, nesreće; ideju o neminovnosti potpune materijalizacije života do njegovog totalnog sloma, metaforično, na isti način na koji će kosmos, na svom kraju, biti ubijen preteranom gustinom jednog istog suštastvenog elementa.

U tom smislu utvarno mi se čak i točak javljao kao sudbonosno katastrofalan pronalazak, koji bi parapsihička snaga mogla zameniti i nas tako lišiti svih ovih zavisnosti od materije. Točak je, u medjuvremenu, i mi na njemu, doputovao do atomske bombe. A ja lično do teme “Besnila, “1999” i “Atlantisa”.

Vaša prva objavljena knjiga, “Vreme čuda”, 1965, dočekana je ponegdje kao radikalno, čak agresivno ateistička knjiga. Vi ste poslije, u nekom intervjuu, izjavili da ste je napisali u svojoj “ateističkoj fazi”.

Mogu li se ateizam i religioznost izmjenjivati kao “životne faze”? I kako – kao, pretpostavljam, religiozan čovjek - doživljavate proročanstvo da će XXI stoljeće ili biti religiozne, ili ga neće biti (Camus)?

Zapravo nikada nisam bio ateista, bio sam samo gnostik, bio sam samo u najgorem slučaju heretik. “Vreme čuda” je nezavršena knjiga, odnosno, radim na novoj verziji koja će se zvati “Zaveštanje”. Ovako, kako je objavljena, pruža jednu pogrešnu sliku mojih namera.

A, naravno, u umetnosti vam je tako da subjektivne namere nemaju nikakav značaj: broji se kako su te namere izvedene, a one su opet, na žalost, izvedene u jednom primeru koji nije pogodan da dokazuje ono što sam ja hteo dokazati.

“Vreme čuda”, bez obzira na mišljenje kritike, sa mog ličnog stanovišta, jedna je moralna pogreška do koje sam ja jedno vreme držao, i ne mogu je ublažiti time što ću se knjige odreći. Ali, shvatio sam da se čovek svojih činova ne samo ne može, nego i ne sme odricati, jer oni su njegovi, ma kakvi da su, on ih samo može nastojati iskupiti.

Cela je knjiga dvostruka greška; formalno: ja sam, u odnosu na takozvani ezopovski jezik i metafore, izmenio svoje stanovište i smatram ih, u literature koju ja pišem, nedozvoljenima.

To znači, u većini slučajeva, ako sam hteo da kažem nešto što smatram istinom o našem vremenu, mogao sam uzeti to vreme, a ne pokušavati da svoje ideje o njemu maskiram jednom pričom o vremenu sa kojim još imamo samo neke unutrašnje korespondencije.

Hoću da kažem da se jedno vreme ne može kritikovati pričom o drugom vremenu. Druga, daleko ozbiljnija duhovna greška, izbor je teme, i, bez obzira što ja lično držim da se naše dobre namere najčešće naopako završavaju, nije trebalo uzeti kao primer Hrista.

Verujem da se slažete sa mnom da naša istorija, i ona protekla i ova sadašnja, pruža daleko pogodnije teme za prikazivanje neke moje manihejske teze.

Svojedobno ste odredjenu svotu, nagradu beogradskih Udruženih izdavača, poklonili distrofičarima. Smatrate li takve moralističke činove u današnjem svijetu važnim?

Biću vam zahvalan ako mi dopustite da na ovo pitanje ne odgovorim.

Kritika, koja vas inače vrlo uvažava, točnije, neki njeni predstavnici, pronalazili su u vašem dijelu, pogotovo u likovima, u njihovom socio-psihološkom odredjenju, pokušaj restauracije gradjanskih vrijednosti. Šta vi kažete na to?

Rekao bih da se radi o izvesnoj levo orijentisanoj, pomalo dogmatizovanoj kritici. Mislim da je tu reč o pogrešnom mešanju dvaju procesa, jednog koji se tiče pisca kao čoveka i njegovih svetonazora i drugoga koji se tiče odnosa pisca prema svojim junacima. Ja svoje junake volim kao roditelj decu, bez obzira na njihove moralne vrednosti.

Ali, njihove osobine koje grade materijalistički svet i nose čovekovu finalnu sudbinu, ne podnosim. Profesionalna simpatija postaje jednaka duhovnoj tek kada se neko od mojih junaka, obično kasno, uspne do izvesnih viših spoznaja, kao Simeon Njegovan u poslednjim fazama svog večnog umiranja u “Zlatnom runu”.

Uveravam vas da neko ko posed, materiju, individualizam, racionalizam, radoznalost, smatra uzrokom nesrećne prognoze, ne može obožavati njene nosioce, ali ako je on pisac, on ih mora voleti, inače ih nikad neće napraviti ni živim ni ubedljivim. Budući da se sa njima moram saživeti, da moram misliti kao oni, kako mogu mrzeti samoga sebe?

U tome je greška svih programskih literature, naročito naše socijalne, tu su pisci mrzeli svoje junake, od njih pravili projekcije svojih animoziteta, i zato leševe, automate, ideologije. Da su ih profesionalno voleli, gradjanski su ih mogli mrzeti, napravili bi ih daleko gorim, ali živima.

2 comments:

ogipirogi said...

Draga gospođo Pekić,

hvala Vam na brzom i konstruktivnom odgovoru. Radujem se što postoji mogućnost da uskoro na ovom blogu i slušamo, a ne samo čitamo Pekića.

Ja sam pak pokušao preko par poznanstava ući u trag ovog zagrebačkog intervjua kojeg spominjete. Na žalost, čuo sam da je gotovo nemoguće doći do arhive Radija Zagreb; ili je dostupna samo nekima ili je uništena vremenom. Ipak, rečeno mi je da se još pokušam obratiti Dušku Radiću, uredniku Hrvatskog radija. Ako dođem do kontakta, mogu Vam ga proslijediti, no nije ni meni teško zamoliti gospodina Radića da pokuša pronaći intervju. Ipak, mislim da će Vaša zamolba biti djelotvornija, no otom-potom.

S poštovanjem,

Ogipirogi

Ljiljana said...

Postovani Ogipirogi,
hvala Vam veliko na zauzimanju. Bila bih Vam zahvalna ako biste mi prosledili kontakt telefon ili neku adresu (mozda e-mail) na koji bih mogla doci do gospodina Radica. U svakom slucaju veoma sam Vam zahvalna na trudu.
Srdacan pozdrav
Ljiljana