Monday, March 17, 2008

Vreme reči-Xc deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Nisam Japanac izgubljen u džungli“ – (II nastavak) razgovor vidio A. Arsenijević, „Vidici“, Beograd, 1984.

Kako uspevate da prodrete u psihologiju tih vaših ličnosti, odnosno modula po kojima ih pravite?

Punishment

Dopada mi se vaš izraz „modul“. On je dobar, on je tačan ... Postoje dva puta kojima u njih prodirem i koji se negde u rukopisu ukrštaju. Jedno je saznanje, o kome sam govorio, drugo imaginacija. Ali je najvažniji proces uživljavanja, kao amalgam znanja o njima i moći imaginiranja na njihove teme.

Stavljate se u položaj svojih likova, ne opredeljujući se ni za jedan. U „Vampiru“ ja se izmedju Steinbrechera i Rutkowskog nisam izravno opredeljivao. Obojici sam dao srazmerno iste šanse. Kako su pri tome prošli, njihov je problem. Ali, da bih im dao iste šanse, u ovom slučaju intelektualne i karakterne, morao sam dosta o njima znati.

Uzmite još bolji primer. Da biste napravili ubedljivog – a pri tome đavolski dugovečnog, skoro bih kazao besmrtnog – magnata balkanske trgovine Simeona Njegovana, Gazdu, morate poznavati i ekonomiju. I ne bilo koju. Ekonomiju doba, u kojoj on stiče svoje profite.

Povratno, ubedljivost u opštim uslovima vremena izgrađuje njegov karakter. Sve su njegove osobine, oslonjene na nasleđe, proiyašle iz vremena, delimično i iz te ekonomije. (Ovo, molim, nije marksizam, ovo je logika) ... Jer, još uvek je, prema mome mišljenju, dobar roman – roman karaktera.

(Čak i roman ideja, jer bez tog karaktera, bez poslednika, nema ni ideje.) Ako imate jaku, ubedljivu ličnost, ona vuče čitaoca čak i pričom koja sama po sebi ne puca od realnosti. Čitalac se često zavarava, držeći da ga vuče samo priča.

To često čini sam Karakter, kojeg, kad je veliki, čitalac doživljava kao priču za sebe, mimo neke uzgredne fabule romana. Naravno, Karakter se kreće kroz razne situacije, koje, prividno, čine tu priču. Ali vi, ako ste ga pogodili, nemate mnogo problema oko njega.

Uvek ćete znati šta treba da kaže, kako će misliti, kako delovati. Vi ćete samo verno slediti njegovu logiku, ostavljajući svoje lično mišljenje o njemu za neki esej. Nalaženje Karaktera je nalaženje njegove „unutrašnje logike“. Sve je posle toga ugodno prepisivanje, prikazivanje te logike u njenom logičkom dejstvu.

Ali čitalac uvek traži da se poredi s nekim likom. U vašim romanima je to veoma teško. U „Besnilu“je to gotovo nemoguće.

Mislite zbog velikog broja likova?

Ne samo zbog toga. Zbog njihovih psiholoških devijacija, besnilu koje vlada ljudskim umovima. Kako uspevate da privučete čitaoca ako nemate neki karakter koji ga privlači?

To je zanimljivo. A ja sam baš držao da su svi ti ljudi u „Besnilu“ sasvim normalni, u okvirima one normalnosti do koje nas je dovela tekuća civilizacij. Besni, dakle, na sasvim zdrav način. Na način ugrađen u temelje našeg napretka. Besni na način koji nam garantuje put zvezdama.

Očevidno je, Arsenijeviću, da vi o čoveku lepše mislite nego ja. Ako je vase mišljenje rašireno među čitaocima, onda se oni, razume se, s mojim junacima ne mogu identifikovati, jer bi ih to dovelo u neugodnu situaciju suočavanja s vlastitim besnilom. Takvima ostaje identifikacija s problemom ljudske budućnosti.

Ako uverite čitaoca da treba da se plaši mikrobiološke katastrofe, podjednako kao i nuklearne, da su to mogućnosti koje nam ozbiljno prete, da pod večno pitanje publike „šta će biti dalje?“ prokrijumčarite i odgovor da neće biti ništa, da posle toga ničeg neće biti, ni njega, ni mene, ni budućnosti, onda će se on s tim pesimizmom identifikovati, čak, paradoksalno,ako to čini – otporom ...

Ja sam prvobitno i hteo da pišem roman karaktera, gde bi dve jake ličnosti, Komarowsky i Hamilton, vodile rat s besnilo, ali i „idejni“ rat između sebe. (U suštini rat između dva koncepta budućnosti.) Ali onda bih morao isključiti sve paralelne priče, napisati dramatičan intelektualni disput, i opet dobiti za čitaoce par hiljada entuzijasta.

A meni je iznimno ovog puta, trebala i šira publika. Ona, koja bi, činimi se, rado i dalje živela, ali ne mari mnogo da se oko toga angažuje. (Ta publika bi mahom sve rado, ali da stvari neko drugi umesto nje obavi. A to ne može niko drugi.

Ako nekome smeta da pre vremena umre, mora pokušati da ne umre, mora za svet i sebe učiniti i nešto više od prosečnog engleskog građanina, koga Vlada savetuje da je dovoljno da na znak poslednjeg alarma, ili Nebeske trube, srči u podrum sa termosom i ogradi se jastucima.)

Gde u toj nenapisanoj varijanti „Besnila“bilo mesto volšebnom doktoru Liebermanu, koji je svojevremeno tako „uspešno“ eksperimentisao s ljudskim životima po nacističkim logorima?

Potencijalno u Hamiltonu. Pogledajte, sukob je između Hamiltona, koji u medicini vidi samo nauku, kome nije važno hoće li nekog pojedinca izlečiti, već hoće li bolest na vreme shvatiti, i eliminisati, i Komarowskog, lekara kome je čovek važniji od bolesti.

Hamiltona interesuje bolest. Komarowskog bolesnik. Prvi je učenjak, drugi vidar. Hamiltonu je nauka cilj, čovek zamorče; Komarowskom nauka sredstvo, cilj čovek. A Lieberman je samo do kraja realizovan Hamilton. Negativnija varijanta jednog do izvesne mere pozitivnog Hamiltona.

No comments: