“Arhesuština humane povesti“ – razgovor vodila D. Milanović, „Književnost“, Beograd, 5 - 6, 1985.
Jedan ste esej započeli ovim citatom: „I kad pogledah na sva djela svoja što ih uradiše ruke moje, i na trud kojim se trudih da ih uradim, sve beše taština, i muka duhu. I nema koristi pod suncem.“ (Knjiga propovednikova 4, 11) Mislite li da ova mudrost može biti istinit komentar spisateljskog posla?
Ne znam može li biti istinit, ali je iskren. Moja rezignacija sledi Koheletovu, a ova se odnosi na ljudski život, ne samo na njegove ograničene vidove i posebne upotrebe. Da bi čovek bio pesimist u pogledu umetnosti kojom se bavi, mora najpre da svrši sa svojim životnim optimizmom, uključujući i onaj Vrste;
mora se lišiti lažnih nada i iluzija koje korumpiraju; mora odbaciti utešne zablude realnosti; mora, kolikogod je moguće, ostati nezačaran, i ako je žedan, odoleti fatamorganama Smisla, Cilja, Svrhe, jer će ga ove, oslobađajući ga u međuvremenu čovečnosti, njegovog privremenog ali jedinog smisla, kad-tad odvući na skapavanje u neku od besplodnih pustinja humane istorije.
U protivnom brzo će sebe zateći na nekom drugom poslu. Ako ostanemo na nevinim uzorcima, recimo u – pravljenju cipela. A taj će biti dvostruko besmislen. Najpre načelno, kao i svaki drugi. Potom i što će ga, najverovatnije, obavljati bednije nego što je pravio svoju umetnost.
Ako me sad pitate zašto, uprkos svemu, pišem, odgovoriću: upravo zato, zato da ne pravim cipele, da ne radim nešto što još manje znam. Ili ništa da ne radim, što, na žalost, umem najmanje.
Kao što vidite, u dejstvu je jedna dvo-mislena racionalizacija, uz pomoć koje živim, iako za to nemam naročito dobre razloge (ako nisu u tome što ponekad živim zaista dobro). Jer, ako je sve zabluda i sve privid, neka je zabluda, neki privid i naša umetnost. Razlikovanje, upoređenje, vrednovanje ljudskog rada (Propovednikovog „truda“) tek je od praktičnog, operativnog značaja.
Ima, najzad, neke razlike između onog ko u zatvoru ljudima obija bubrege i onoga ko te bubrege u bolnici zaceljuje, za ljude s bubrezima svakako ima. Ali s gledišta nekog eventualnog opšteg smisla postojanja, moralno razlikovanje naših poslova i postupaka bespredmetno je.
Savršeno je svejedno mučite li se oko pretakanja šupljeg u prazno ili praznog u šuplje. Praktično pitanje je šta od toga radite bolje. A opet, ukoliko bolje radite, u besmislu ste sve dublje. Ne jedino kad pišete knjige. I bubrege kad obijate. Čak i kad ih lečite. Jer ih ponekad lečite za drugo obijanje, a u svakom slučaju za – smrt.
Umetnost, dakle, može imati smisao samo ako ga ima život, kojim se ona posredno nadahnjuje. U infaustrnoj, samoubilačkoj, jalovoj, šupljoj materijalističkoj civilizaciji, tom avetinjskom skeletu jedne propuštane šanse, ja taj smisao ne vidim.
Pa ni u njenoj umetnosti. Ne bih ga video čak i da je moguća neka koja bi destruirala i ovu civilizaciju i njene mitove. Jer, umetnost je pred realnošću nemoćna, kao što je realnost već odavno nemoćna pred vlastiton naopakom prirodom.
Uzmimo, međutim, razgovora radi, da neki opšti smisao postoji. (Što ja lično u njega ne verujem, nije nikakav protivdokaz, zar ne?) Šta mi od toga imamo? Kako smo u njemu trajno i beznadežno neobavešteni, mi za njega ne možemo ništa učiniti. Ni za njega, ni, kroz njega, za sebe.
Ne može se živeti u skladu s nečim o čemu se nema nikakva predstava, osim preko vere, kojom svako od nas nije obdaren. Takav smisao nas se ne tiče. Ako ga i ima, nama ljudima je kao da ga nema.
Druga je pretpostavka da je Smisao (Svrha, Cilj) ekskluzivno humani koncept postojanja, uslov koji smo, duševnog spokoja radi, i da ne bismo imali osećaj kako mlatimo praznu slamu, sami sebi nametnuli. Jer priroda ga ne poznaje. Njena koherencija počiva na kauzalitetu, a ne na teleološkom načelu; njen operativni kod „zato što“, nije „da bi“.
Voda, naime, ne postoji da bismo mi imali šta da mešamo s vinom, već zato što su se izvesni elementi našli u izvesnom hemijskom procesu. I ja, dakle, kao biološko biće, ne živim da bih ostvario neki smisao – osim onog koji sam sebi natovarim, ili me s njim svet zavede – već zato što sam rođen, a nisam pušten odmah da umrem, nego sam ostavljen za neku drugu priliku.
I ja, dakle, ne pišem da bih, dobrovoljno ili prinudno, uzeo učešća u nekom opštem smislu, već zato što time najefikasnije sam od sebe sakrivam njegovo nepostojanje. (Koliko uspevam, vidite i sami.) Pisanje se tako izjednačuje sa crnom maramom preko očiju, koja nas, na humanom gubilištu, štiti od istine metka ispaljenog samo za nas.
Uostalom, da ,orate nositi cipele koje sam ja napravio, ma šta o mojim knjigama mislili, rekli biste – bolje piši!
Ova rezignacija ima i profesionalne povode. Može se porediti s poslovičnom mizantropijom izvesnih zanimanja. S razočarenjem patologa nesavršenostima tela; psihijatra ranjavostima uma; istoričara besmislenostima povesti; filosofa nedokučivostima istina.
kako je umetnost vid sinteze iskustva, i moje je razočarenje – sintetičko. U oba značenja reči: i kao nešto što objedinjuje, i kao nešto što je, možda, veštačko.
Velim to stoga što je moj pesimizam dobio naročit zamah otkako sam radio na „Besnilu“, „1999“ i „Atlantisu“, knjigama koje se bave Vrstom, prirodom njene civilizacije i varijantama njenog kraja, temama, dakle, koje nusu naročito pogodne za razvijanje veselijih nazora oživotu i svetu.
Otvoreno ostaje pitanje da li me je pesimizam do tih tema doveo, ili one do pesimizma – ili je posredi „srećna“ interakcija – ali, koliko u svemu tome ima duhovne autentičnosti, a koliko, možda, profesionalne prilagodljivosti umetničkoj imaginaciji, može reći samo neka moja buduća knjiga. Ako ona bude verzija Dikensa, u kojoj se na kraju sve dobro svršava, momo se pesimizmu definitivno ne sme verovati.
Svestan sam nepopularnosti ovoga što govorim. Pa i izvesne nepriordnosti koja liči na – ateizam sveštenika. Premda olinjao u opštoj materijalizaciji života, vidnije nego ikad obeležen zakonima kupo-prodaje, izložen višestrukim manipulacijama i ponekim samomanipulacijama, visko smisao umetničkog poziva ostao je objektom ritualne nostalgije za Zlatnim vremenima u kojima je, ako se i tome može verovati, umetnost nešto značila.
Piše li pisac zato što misli da iama nešto značajno, korisno, interesantno da kaže, ili što je na vreme shvatio da ne ume praviti cipele koje će neko kupiti, uvek je pomalo neizvesno. Ima i jednih i drugih. Srećan sam što poznajem neke koji su svoj dar uistinu osetili kao pozvanje, i koji ga, savesno i uspešno, tako i koriste.
Zavidim im sve više, ukoliko sve manje verujem u moć reči i vrednost naših istina. Iskreno žalim što ne osećam nikakvu tvoračku vatru koju ne bih mogao zameniti drugom, obaveze kojih se, bez kajanja, ne bih smeo odreći, ništa od omog što bi ovaj moj „trud kojim se trudim“ izvelo iz „muke duha“ i dovelo do neke „koristi pod suncem“.
Ako u mojim knjigama ima ovakvih težnji, zar upravo to ne dokazuje koliko malo vladam i sobom i svojom sudbinom?
I sad, gde je tu - smisao?
Jer, ako je on u tome da ne činim ono što želim, da, naprotiv, činim ono u šta ne verujem, onda se ja takvog smisla užasavam dublje od svake besmisli.
No comments:
Post a Comment