Friday, March 14, 2008

Vreme reči-IXb deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Ne treba verovati ničemu” –- kraj razgovora koji je vodila R. Radaković, “Književnost”, Beograd, 5 – 6, 1985.

Zašto na vašem rukopisu stoji upozorenje: “Sličnost sa životom je slučajna i nepoželjna”?

Freedom

Ja umetnost uopšte smatram veštačkom tvorevinom, pri čemu su izvesni stepeni umetnosti artificijelniji od drugih, ali u globalu uzevši, umetnost nije deo života, ona je nešto što je oko života. Zato kažem uvek da ja nikada o životu ne pišem, ja o životu razmišljam.

Čim o nečemu razmišljate, vaš odnos prema tome nije neposredan odnos, to je više odnos inteligencije nego intuicije, više meditacije nego akcije. Upravo zbog toga ne može biti reči o tome da je to preslikavanje života, da je to realnost, ona koju vi vidite. To je moja realnost i ako ja tu realnost kritikujem, ako sam prema toj realnosti odgovoran, ja sam nju stvorio.

“Razaranje mita o slobodi volje” počinjete rečenicom: “Stvari idu rdjavo.”

Da. Ja mislim tako. Da li i vi delite moje mišljenje?

Da. Dovoljno je da otvorim bilo koje novine pa da vidim da “stvari idu rdjavo”. Zanima me, šta vas najviše brine?

Mi se nalazimo u veoma opasnoj situaciji. Opasnost od nuklearnog rata, ma koliko se optimistima činila gotovo nemogućom – evidentna je. Polagati mnogo u razum ljudi, nema smisla, jer se vrlo lako može dogoditi da razum ne stigne da deluje. Očekivati da nas savest spase?

Da je savest mogla da nas spase, ne bismo imali ovakvu istoriju kakvu smo imali. U tehnologiji života, nalazimo se pred revolucijom koja je neuporedivo ozbiljnija i fundamentalnija od industrijske revolucije.

Nalazimo se pred kompjuterizacijom života! Mi ne znamo posledice, mi nismo izračunali šta se može dogoditi kada ta tehnologija udje u onu fazu koja je nepredvidiva.

Mi već danas vršimo veoma opasne i neizvesne eksperimente sa ljudskim genima i pokušavamo da poremetimo ravnotežu, naravno, u ime na izgled dobrih alibija, u ime medicine i lečenja, ali znajući da možemo ući u tajne iz kojih se više nećemo izvući.

Pogledajte šta mi radimo sa svojom prirodom. Pogledajte šta taj takozvani progres čini od naših života. Mi gubimo vezu sa dubokim realnostima prirode ...

Naravno, mi živimo u jednoj materijalističkoj civilizaciji – i to već šest-sedam-osam hiljada godina, što očigledno traje dugo – na koju smo navikli. Medjutim, potpuno smo zaboravili onu drugu alternativu koja bi mogla malo da nas uravnoteži i možda malo privede jednom podruštvljenijem životu.

Moram još nešto da kažem. Na planu gradjanskih, na planu onih prava kojima se Evropa ponosi, danas u devedeset osam zemalja članica Ujedinjenih nacija vrši se najokrutniji terror nad zatvorenim ljudima.

To je slika, i na osnovu te slike ja ne mogu kazati da stvari idu dobro. Ja se nadam, još uvek se nadam, nisam naime veliki optimista, ali čovek mora sve činiti, čak i ako nema nade.

Postoje, naravno, razni vidovi terora, pa verovatno i u književnom životu. Možda je to prejako rečeno, ali pretpostavljam da vaš je taj “teror” naveo da napišete sledeće redove: “Upravo zbog lične prirode mojih knjiga, za mene, osim pod prinudom, ‘književni život’ nikad nije imao nikakav značaj”.

Književni život bi se mogao podeliti na dve kategorije. Književni život često zavisi od okolnosti u kojima se piše i vrlo često te okolnosti ometaju pisca u tome da se on izrazi onako kako je to njegova dužnost.

Medjutim, ja govorim o jednoj drugoj vrsti književnog života, koji je više psihološko-nervne prirode, i od koje pisac – ako može i ako mu materijalni uslovi dozvoljavaju – mora apsolutno da se udalji, jer živeći u književnom životu, a ne u književnosti, malo šta čovek može da uradi.

Čovek mora živeti u književnosti, a ne u književnom životu. Književni život ubija, život daje književnost.

Da li je “književni život” razlog vašeg “bekstva” u London?

Da to je zaista razlog mog odlaska u London, jer jednostavno više nisam mogao da funkcionišem kao biće, eventualno inteligentno biće.

Vaše nevolje ni time nisu prestale, koliko mi je poznato. Pominjali ste da ćete otići na Istok, onaj pravi.

Kad pominjete ovu moju izjavu o Istoku, mogao bih da se vratim na prvo pitanje – da ne treba verovati piscima, nego njihovim knjigama.

To sam stvarno izjavio, ne u šali, ali kad sam shvatio koliko sam ja u materijalističkoj civilizaciji, koliko sam ja čovek luksuza, koliko meni trebaju kreditne karte, hotel, avion ... onda sam ja shvatio da čoveku kome sve to treba, Indija ne treba.

Možda ćete ipak probati sa Istokom? Ili ćete”konačno shvatiti da ključ nije ni u vremenu, ni u prostoru, ako ga uopšte ima, već da je u nama”.

Dakle, ako se slažete, završila bih ovaj razgovor krajem vašeg Predgovora “Odabranim delima”:

“Moja je književnost moj vrt. Ako se nekome u tom vrtu dopadne neki cvet, slobodno neka ga smatra svojim i uzbere, ne gazeći, po mogućnosti, leje. Ako mu se ništa ne dopada, neka ne preskače plot, već neka produži, ne obazirući se”.

4 comments:

Anonymous said...

Hvala Vam do neba sto se starate o Borinom vrtu i njegovo cvece otreznjenja cinite svima dostupnim (i) na ovaj nacin.
ovo je, valjda, blagoslov, predeo utehe dobro skriven, zbijen medju petrabajtovima zgusnute praznine staklenog coveka.

m

Ljiljana said...

Postovani Anonymous,
Uvek se obradujem oglasavanjem
jos jednog novog citaoca ovog bloga, a narocito ovakvim superlativima. Drago mi je da nalazite utehe i inspiracije u Pekicevim tekstovima, jer to i svrha objavljivanja njegovih bisera. Za mene je velika satisfakcija kada vidim da ljudi u tome uzivaju i da moj trud nije uzaludan.
Srdacno Vas pozdravljam.

Anonymous said...

Cudi me da Pekiceve knjige nisu prevedene, tj. objavljene i na nemackom - "Odbrana i poslednji dani" ili" Guberijan". one se u mnogome bave ne samo SFRJ, vec i nemackom.
Ako postoji interesovanje, ja bih ih rado preveo na nemacki.

Ljiljana said...

Postovani Anonymous,
Hvala na ponudi i interesovanju. Problem je u pronalazenju izdavaca. Medjutim, naravno, Pekica nije ni lako prevoditi. Nazalost obe te stvari treba da se podudare.
Svojevremeno je postojao prevod "Vremena cuda", ali izdavac je propao a prevod izgubljen. Pekic je imao veliki broj radio drama koje su izvodjene na nemackom radiju, ali nekako sa romanima nije imao srece. No ja ne gubim nadu.
Srdacan pozdrav.