Tuesday, March 18, 2008

Vreme reči-Xd deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Nisam Japanac izgubljen u džungli“ – (III nastavak) razgovor vidio A. Arsenijević, „Vidici“, Beograd, 1984.

Pa i Lieberman je pozitivan u odnosu na Mengelea.

R. Lichtenstein-Noise

Naravno, premda to nije naročito naporno. Problem je, međutim, u finim granicama, bar početnim, između tipa Hamilton, Lieberman i Mengele. Kada će i pod kojim uslovima Hamilton postati Lieberman, čak i Mengele. Da li će uopšte postati? Nismo sigurni da neće. Ni pod kakvim uslovima, zar ne?

Dajte mu logor na raspolaganje, dajte mu uistinu veličanstvenu ideju biološkog preporoda čovečanstva, nije neverovatna mogućnost da razmišlja ovako:

„Pa dobro, boga mu, šta stotinak ljudi (kao sekundarni alibi može poslužiti i to što su terminalni slučajevi, podobni za humanističku eutanaziju) prema milijardama, prema šansi da se oslobodimo svojih genetičkih ograničenosti? Zar istorija upravo takve stvari ne čini, žrtvujući, s malo ili nimalo obzira, stotine hiljada aktuelnnih ljudi zbog potencijalne sreće nekih drugih potencijalnih sto hiljada?“

Argument nalazim valjanim. Istorija je užasavajući eksperiment sa našim životima. Delimično spontan, i tu čovek ne može imati primedbe, ali dobrim delom programiran, a da nas niko ništa nije pitao.

Ideologije i koncepti civilizacije uređuju naše živote prema spekulativnoj matrici, koja je izvedena iz ideala, a ideali iz antagonizma prema realnosti, ali se zaboravlja da tu prokletu realnost, kakva je da je, mi sačinjavamo, pa nam se često čini da su svi ti opšti koncepti napravljeni iz antagonizma prema nama.

A onda, bar u projektu, naučni su ciljevi izvesnije humanistički nego ideološki, koji su uvek nekako ugodno mutni, a pri tome zahtevaju i veće žrtve. Čovek više ideologiji nego nauci mora na reč verovati. U poslednje vreme se taj jazgubi. Pojavljuju se korifeji neograničene moći nauke.

Dr Teller, otac američke hidrogene bombe, Sir Sinclaer, čarobnjak sintetičke inteligencije, dr Edwards, demijurg Veštačke inkubacije života. Pitanje je hoće li se Hamilton u njih pretvoriti, ili u Saharova, oca ruske bombe, koji je znao kada i zašto da se zaustavi.

Kroz vaše stvaralaštvo prolazi plejada likova i karaktera. Gde ua njih nalazite motive? Jesu li to likovi iz života, istorije, ili nečeg trećeg?

Uglavnom, tog trećeg. A to je imaginacija. Pošto prvo gradim ideju, a tek posle karaktere koji će je kroz priču sprovesti, ili u njenom literarnom formiranju učestvovati, prirodno je da ih ne mogu nalayiti na ulici. Nalazite ih u sebi. Obično kao segmente raznih karaktera koje sam upoznao, o njima čitao, ili ih izimaginirao.

Oni su himere, amalgami raznih realiteta. Njihova stvarnost ne potiče iz života, svakako ne potpuno, nego iz razmišljanja o životu. Još nisam sreo čoveka, o kome bih hteo da napisem roman. Mislim da ljudi, van neke priče koja svakom može odgovarati, nisu dovoljno profilisani, ne bar koliko ideja koju želim da izrazim.

Imati ideju, a onda tražiti u životu njenu ličnost gore je nego tražiti iglu u plastu sena. A koristilo ne bi. Nisam pristalica upotrebe magnetofona u literaturi. Čak i ako bih takav karakter našao, on ne bi bio dovoljan. Moje ideje zahtevaju mnoge karaktere da bi se tek u njihovim kolizijama ostvarile. Tako se nešto ne nalazi u životu.

Zašto „Vreme čuda“ smatrate svojim autorskim promašajem?

Jedan je razlog teorijske, drugi moralne naravi. Ali oba su u međusobnoj interakciji. „Vreme čuda“ je pokušaj da se kritici izloži jedan zatvoreni ideološki sistem. Sasvim je očevidno da u vidu nisam imao hrišćanstvo, nego pre svega neke totalitarne leve doktrine. Pri tome sam pisao tzv. ezopovskim jezikom.

Same priče za sebe su zanimljive i paradoks, premda malko monoton, uspešan je. On se. svakako, mogao odnositi na crkvenu, kanoniziranu verziju hrišćanstva, na nacizam, staljiniza i još neke „izme“; posedovao je, dakle, dovoljnu dozi univerzalnosti da pokrije svaku totalitarnu dogmu, ali je bilo jasno da mislim na savremene i tekuće, zar ne?

Hteo sam da budem aktuelan, zar ne? Pa onda, pitam vas, zašto nisam pisao o svpm vremenu? Zašto bi prvi vek po Hristu bio idealno i književno blagodarniji od mog, ovog dvadesetog veka, od ideja, pokreta, vođe i zabluda tog mog veka, zašto nisam pisao o tim zabludama sa gledišta mog života?

Bilo bi to i aktuelnije, i književno zahvalnije i svi zadaci koje sam sebi postavio bili bi ispunjeni. Ne. Ja sam, međutim, hteo i da nešto kažem, i da u slučaju „demaskiranja“ moje namere imam pokriće. To je bila moja prva knjiga. Napravio sam kompromis na koji me niko nije terao. Niko, osim vlastitog kukavičluka.

Ali, baš zato su ljudi više-manje gnostički shvatili tu knjigu.

Shvatili su je, bojim se, i kao bezbožničku. Ja, međutim, nisam nevernik, ja sam heretik. Ja na Hristovu ličnost gledam gnostički, to je istina, ali sa neograničenim divljenjem. A od toga nema u knjizi ništa. Tamo se Mesija ismejava. Sama ideja spasenja, takođe, agnostički odbacuje.

Verovao sam i sada verujem u izvesne konstituante istorije, da su stvari mahom iste i neizmenljive, i da nam je njihova suština nedokučiva. Poverovao sam, dakle, što je u principu tačno, da ću govoreći o onom dobu, govoriti eo ipso i o svom. I jesam. Ali normalnije bi bilo da, o svom govoreći, govorim i o onom.

I u našem svetu čovečanstvo se silom spasava. I u tom spasenju ljudi ne učestvuju, njihova je slobodna volja irelevantna. I oni se spasavaju ne da bi bili spaseni, već da bi se jedna ideja, jedna iluzija ostvarila. U tome leži operativna suština svake ideologije

4 comments:

Anonymous said...

Cestitam, sa malim zakasnjenjem, drugu godisnjicu postojanja ovog bloga, prvenstveno gospodji Pekic, kojaga je ucinila onim sto jeste, najboljim blogom na internetu,i pored toga svima koji ga prate, kao i ja, svakodnevno, i iz dana u dan uzivaju u velikim mislima velikog coveka kakav je Pekic bio i jeste.

Ljiljana said...

Postovani Anonymous,
Lepo je da ste se setili ove druge godisnjice postojanja bloga. Vreme mi tako brzo prolazi da nisam ni svesna koliko dugo postoji Pekicev blog. Ja moram da priznam da mi rad daje podstreka, ali isto toliko i komentari citalaca. Ipak je lepo da ne pomislim da radim uzaludan posao. Od kraja septembra 2006. totalan broj posetilaca se popeo na cifru od 46.409, ali ono sto me je najvise iznenadilo je da je najveci broj - 25% iz Amerike, a posle toga dolazi Hrvatska sa 14,6%. Ispod 10% su razne zemlje pocevsi od Nemacke do Turske i Australije.
Hvala Vam i srdacan pozdrav.

Anonymous said...

Tuzno je sto ga mi iz Srbije, odakle potice, izgleda najmanje cenimo.

Ljiljana said...

Postovani Anonymous,
Vi znate da se obicno ljudi iz svoje sredine najmanje cene, pa to vazi i za Pekica. Pored toga moramo priznati da Pekica ipak nije moguce citati usput, ili u autobusu. Za njegova dela potrebno je izdvojiti vreme i koncentrisati se na ono sto se cita. On pored toga vazi za 'teskog' pisca, pa se mnogi uplase i ne pocinju. Onima koji istraju to se stostruko isplati, ali ipak treba poceti. Kod tolikog broja nepismenih kako Pekic moze biti popularan? On je govorio da maltene poznaje sve svoje citaoce. To je naravno preterivanje. Ali ja smatram da iako broj nije veliki utoliko je vredniji. Nadu daju mladi koji ga sve vise citaju, jer nalaze da za mudrosti koju nalaze u njegovim delima vredi izdvojiti vreme.
Srdacno vas pozdravljam.