ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice III-VIII deo 1957.
#139) Danas (12. I. 1957.) pregledao staru kompozicionu shemu „Eroice“; pronašao da je uglavnom zadovoljavajuća, kao površni okvir definitivne. Radim na biografijama od kojih će svaka da dođe ispred jedne glave prvog dela (Allegro con brio).
Ima neke čudne pomalo divinizirane strasti u tome pisati biografije svojih heroja, čak iako su one manje više već određene mitovima iz kojih su preuzete. Potrebno je zadržati suštinu mitskog kazivanja, ono bitno, sudbinsko u mitu i preudesiti ga prema svojoj ideji. Tu osećam kako se sukobljava kosmička stvarnost mita i ova moja stvarnost kojoj živim kao model. Za sada završio samo biografiju Davida Gnjide (Esejevog sina i Isusovog - Emanuelovog pretka) i Teobalda Poncija Rotvajh Ledera (po liku Pilata).
#140) Negde ranije rekoh da sam s obzirom na četiri stava „Simfonije eroice“ imao da nađem četiri glavna mita, koja će sa jedne strane realizovati mit o Prometeju, a sa druge strane odgovarati, koliko god je to moguće, osnovnim neraspoloženjima pomenutih muzičkih stavova.
#141) Pre od svih mi se prosto nametnuo mit o Davidu i Golijatu. Nejaki Esejev sin izlazi na duel sa gorostasnim filistejinom Golijatom iz Gata i pobeđuje ga ne mačem, koga nije ni mogao poneti, nego praćkom. Interesantan je izazov filistejina, koji traži da ako on pobedi Izrailjci postanu robovi Filistejaca , a ako ga pobede da Filistejci postanu izrailjski robovi. Taj nejaki David kasnije postaje judejski car i začetnik one kraljevske kuće, čiji je daleki predak sam Bog, a dalji potomak Božji sin.
#142) Prologomena za tumačenje mita o Davidu i Golijatu i za njegovu korekturu. Prva osobina koja mi je u ovom mitu pala u oči je njegova herojska nota. On je izraziti prometejski mit. Neravnopravnost između Davida i Golijata kao da ilustruje neravnopravnost između heroja i njegove sudbine. Pa ipak David ubija Golijata, što bi ako zadržim gornje upoređenje značilo njegovu pobedu nad svojom vlastitom sudbinom: zapitah se šta dobijam ovakvim tumačenjem?
Na ovo sam mogao odgovoriti tek kad objasnim značenje mita. U njegovoj autentičnoj verziji, David kao predstavnik dobra, a Golijat kao predstavnik zla (dakle jedna moralna alternativa) jedva da bi se mogla održati, jer je narod izrailjski, u ime koga je David vojevao bio jednako grešan (u božanskom smislu) kao i narod filistejski, u ime koga vojevaše Golijat iz Gata.
Ovu moralnu alternativu smesta odbacih. Ako je dvoboj između Davida i Golijata, bez veze sa njihovim plemenima, imao da znači borbu između dva principa: jednog božanskog (David) i jednog ljudskog (Golijat) onda je baš David taj čiji se istorijsko-mitološki lik mora uzeti kao sudbinski u prvom redu, a lik Golijata tek u drugom.
(Onako isto kao što je Juda morao da izda Hrista, da bi ovaj posle smrti mogao da vaskrsenjem izvrši spasenje čovečanstva, tako je i Golijat morao da svojim lažnim principom - dakle svojim ljudskim principom - izazove božanski princip u Davidu; bez Golijata ne bi bilo ni Davida, dakle.)
Ma koja druga alternativa u tumačenju mita, osim ove poslednje, bila bi za mene strana. (Doduše postoji jedna koju prihvatam, ali samo u drugostepenoj važnosti: u Davidu imamo mladalački entuzijazam, u Golijatu ratničku snagu; David je sav u zanosu, Golijat hladan ubojica; David nema iskustva; Golijat ga ima.)
Ali uprkos svega onaj koji napada nije Golijat, nego David, iako prvi daje izazov čitavom izrailjskom plemenu, njegova je uloga provokativna. (Ovo se podudara sa temom „Dosijea 147/49“ . Vratiti se na tu alternativu da bi se ona podesila prema izabranoj; na kraju krajeva ona je sa mog ličnog stanovišta jedino iskušena i zato autentična.)
Da bi se našla podudarnost između mita o Davidu i mita o Prometeju, bilo je nužno pronaći u prvom, kao što to već učinih u drugom, oba osnovna principa na kojima se polarizuje dramatika romana: princip sudbine kao božanski i princip Prometeja kao ljudski.
U mitu o Prometeju ovaj polaritet razvijen je između večno obnavljajuće junakove jetre i večno se vraćajućeg orla: dakle između jednog stalno novog opstanka jedne stalno aktivne sudbine. U Davidovom mitu ovaj je polaritet po malo abortivan, u svakom slučaju nejasan, pod uslovom da se na samoj fabuli mita ne čine nikakve popravke.
Golijat se ima prema Davidu, sa jedne strane, samo kao jedna epizoda njegove sudbine (nužna da bi se potvrdio prvi put božanski princip u tom nejakom dečaku), a s druge strane baš zato što je epizoda, i kao ta celovito u simbolu izražena sudbina. Sudbinski je da David pobedi i ubije Golijata, protivsudbinski bi bilo obrnuto. (Korektura mita mora da ide u tom pravcu.)
Prema autentičnom bi mitu izgledalo da se Golijat poklapa sa ljudskim principom Prometejeve jetre, a da je božanski (sudbinski) princip analogo orlu izražen u Davidu. Religiozno tumačenje bi se zadržalo na površini mita i stalo kod ove verovatnoće, koja se uostalom i podudara sa ciljem čitave priče o Davidovom životu. Držim da je to samo prividno značenje korisno za održanje homologosti biblijskog predanja o poreklu Isusa.
Ispod ovog nazirem ja jedno drugo značenje koje se poklapa sa idejom mita o Prometeju.
#143) Mit o Davidu i mit o Prometeju: unutrašnja analogija (mit o Davidu je jedan stepen razvoja mita o Prometeju). Ona je u izvesnoj protivurečnosti sa religioznim značenjem mita, odnosno sa njegovim tumačenjem popularnog karaktera: dva principa nesumnjivo postoje, samo je prometejski princip inkarniran u Davidu, a sudbinski u Golijatu.
U odnosu na mit o Prometeju ovde vidimo izvesno pomeranje teme sudbine i njenog konflikta sa prometejskom prirodom Davidovom prema radnji, dakle prema jednoj aktueliziranoj sudbini: Davidova je sudbina da ubije Golijata, i Golijat samo u tom smislu znači samo simvolizaciju te sudbine. (Ova će razvojnost biti razjašnjena.)
#144) Prepravka mita o Davidu. (Opšta tema prometejske borbe u Davidovoj fazi nalazi se u jednoj čisto unutrašnjoj realnosti: u realnosti sna.) Sudbinski ishod Davidove borbe sa Golijatom je poraz ovog poslednjeg. Mit ću korigovati samo prividno i samo tamo gde je on stvarno van svoje sopstvene sudbine: u javi.
U snoviđenju on se ostvaruje, tako se prometejskoj borbi daje jedan imaginativan karakter, pre nego što dobije onaj objektivni. Prepravka mita nije stvarna baš zato što je izvršena na tavorenju njegovih stvarnih opstanaka, dakle tamo gde tema njegova ima svoju dvostruku izvesnost.
U Davidovom mitu ovaj je polaritet nešto prikriven, ja bih rekao prerušen takvim pozicijama ličnosti koje pogoduju religioznom tumačenju njegove fabule.
No comments:
Post a Comment