ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice II deo 7-1959. do 1965
#91) Orijentacija ka „poslednjoj formi“ je, čini se, još jedan egzistencijalistički napor. Pisac oseća pomalo teskobu pred naizvesnošću, u koju ga stavlja pokretljivost njegove vlastite ideje. Ne moći slediti njene intimne preobrte, spontanim menjanjem forme; ne moći je na neki način zaustaviti, skočanjiti u identičnost sa sobom; ne moći je uopše uspostaviti u onom čudesno maglovitom, a ipak predsvesno tako određenom značenju koje se objavljuje senovito, prozirno, amorfno;
ne moći najzad izvršiti jednu najobičniju identifikaciju ideje, kao potencijalne refleksije i ideje kao aktuelnog teksta - tu su konstituante onih neurotičnih stanja, koja od svakog dobrog pisca čine eksperimentalnog psa. Eksperimentalni šok pri pisanju nastupa bezmalo uvek.
Ako želimo da mu nađemo uzrok, trebalo bi da znamo za onu strašnu, neprevaljivu provaliju koja deleći samopromenljivost ideje od nepromenljivosti njene estetske forme, čini od prve negativnu od druge pozitivnu draž, i tim protivstavom koji sužava oblast svojih neposrednjih razlikovanja, sve više ukoliko se promenljivost ideje nasilno zaustavlja u formi, a propušta u suštini, ne dozvoljava intelektualno razlikovanje tamo gde je instiktivno tako neumoljivo prisutno.
#92) Pisati slike - a zatim kroz izvesnu prozirnost slike razvijati jednu ideju, koja je dovoljno opšta da se ne menja u onome što je njena osnovna priroda. Čini se da su konstituante takve ideje dovoljno stabilne i nepromenljive, da obezbede stabilnost umetničke forme. Sužavanje ideje, uvećava njenu vidljivu promenljivost i znatno otežava uspostavljanje njene čvrste forme.
#93) Osloboditi roman slike. (Mislim na sliku lišenu ideje.) Slike su funkcije ideje. Ja ne uviđam da je činjenica zaista vedrog neba dovoljan razlog da se ona opiše, ako osim čulne sugestije nema nikoje drugo opravdanje.
#94) Realizam mora ovde da odstupi pred „dekorativnošću“. Pejzaži ili enterijeri su scene, koje na ovaj ili onaj način učestvuju u našem dešavanju. Pozorište tu ide ispred romana. Romansijer koji preza od režiranja, nikad neće postići da izvrši svoju temu.
#95) Kad kažem „dekor“ ne mislim na mrtve paravane koji traju u nekoj svojoj, čudesno izolovanoj ukočenosti, na materiju koja je indiferentni svedok naših sudbina, nego na onu materiju koja je njihov saučesnik. Smisao „vedrog neba“ nije u nekom likovnom momentu koji se prokrijumčario u literaturu, nego u meri do koje je to „vedro nebo“ komponenta našeg raspoloženja.
#96) Funkcionalna književnost. Kada bi pisac mogao da od svog teksta obrazuje jednu kompaktnu i definitivnu celinu, kojoj ništa ne bi moglo biti oduzeto, niti išta dodato, a da se njegov integritet ne naruši?
#97) Roman je ideja čije je dešavanje nad nama stavljeno u pokret. U tom smislu nema romana koji su dovršeni, niti onih koji počinju iz početka. Kada bi roman mogao da ima svoj početak, imala bi ga i ideja što je protivrečno samoj ideji ideje.
#98) Između dva sna, koji se rascvetavaju na početku i kraju, ali nikad ne prestaju da budu sanjani na jedan neupadljiv način, kreću se modeli jedne iste ideje, u višestrukom smeru kroz upravo taj svoj san, njegove plime i oseke i njegove infernalne predele. Ova disocijacija ličnosti po tipu odgovara disocijaciji koju vaspostavlja Eroica kada menama protivstavlja stalnost, i herojima njihove sudbine.
#99) Zato je Davidov san funkcija njegove veze sa sudbinom, mada on nje nije svestan. Kada bi njegov san bio isključivo jedan živopisni košmar, bez srodstva sa idejom - koja ga posredno i proizvodi - nestala bi potreba da se on opiše. To što se značenje (ne tumačenje) sna jednostavno odvija, a ne donosi u daljem tekstu, što je ono implicitno u čitavom Davidovom dešava-nju, a ne konstatovano nekim formalnim sredstvom - baš i ostvaruje duboku i intimnu njegovu proisteklost iz ideje.
#100) Matematska nužnost umesto intuitističke proizvoljnosti, ali ne sa stajališta efekta (kao kod metode koju je Po upotrebio pišući Gavrana) nego sa stajališta vernosti logici ideje. Svaka rečenica mora, u jednom matematski automatiziranom tekstu ostvarivati svoje višestruko opravdanje.
a - Misaonu i formalnu punoću uzetu samo za sebe. (Sporedna i protivrečna značenja, ona koja se ne mogu eliminisati, a da se ne povredi princip misaone ili estetičke punoće, moraju stajati u posledičnom odnosu prema nekom mogućem značenju ideje.)
b - Kontakt sa okolnim tekstom - u formalnom kao i u misaonom vidu. (Za kraći kompaktni tekst važe iste odredbe, jer „odlomak uzet kao celina“ pored prvostepenog značenja - što mu ga najčešće daje kontekst, ili čak pred-tekst - razvija baš kao samosvojstvena celina mrežu posebnih, drugostepenih značenja koja ne smeju biti u bitnoj protivrečnosti sa značenjem ideje.)
c - Adekvatnost dinamičko ritmičkim oznakama Simfonije eroice na kojima se podiže opšta i posebna raspoloženja romana.
d - S obzirom na bitna značenja opšte ideje Eroice.
e - Na činjenicu da se ta ideja preobražava, kroz nedovršene forme postižući izvestan sve veći stepen punoće.
f - S obzirom na tu opštu ideju uzetu u posebnosti pojedinih ličnosti, i na formu koju ona ispunjava u svakoj od njih. (Pri čemu se i kroz tu posebnost menja, i obavlja izvesne uže stadije, koji čine količinsku bazu sa menjanjem njene kakvoće u svom opštem značenju.)
g - U skladu najzad sa onim što se može obeležiti kao spoljni status ličnosti, kao izgledna forma, relevantna samo ukoliko je proistekla iz ideje, i ukoliko je sama ideja u njenoj posebnosti, i konkretnoj određenosti ovog ili onog aktuelnog raspoloženja.
#101) Hronika o konfidentima - tipovi iz dnevnika Jude I. (Naravno da se poneko od njih javlja i van tog dnevnika u doživljajima Davida ili Adama.)
I) Svoje „male izdajice“ smatra on amoralističkim buntom, iako posledice koje od njih po sebe očekuje nisu uopšte neke moralne naravi. Romantik možda - Théophile Gautier koji na premijeru Ernanija oblači žuti prsnik, da bi sablaznio akademike i filistre. Ali jedne „nesigurnosti“ u svrhu svog bunta nije lišen. U njegovim postupcima ima nečeg provetrenog, dečački rastrojenog, neprozirnog i za njegovu refleksiju - tip, uostalom, mladog pesnika ( ) čija je spontanost jedna nesvesna i mehanička poza.
No comments:
Post a Comment