ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Četvrtak, 27. decembar 1956.
Ponovo uzeo da pročitam neke pasuse iz Der Untergang des Abenlandes - Umrisse einer Morphologie der Weltgeschichte - O. Spenglera . To ponovno i uvek ponovno vraćanje njemu između Nietzschea , Platona, Bergsona i Hegela, vraćanje (pomalo hodočasno) na tu prologomenu svake moguće evropske politike, umiruje pođednako: plebejskog filistra, koji bi hteo da bude besmrtan
(i ne samo on osobno nego i sa egipatskim čulom za večnost: odelo koga je nosio, žene koje je ljubio - osim zakonite verovatno - slike kojima se divio, muziku koju je slušao) da bude besmrtan biološki, a ne samo istorijski; plebejskog filistra i monistu (monistički instinkt u meni), koji oseća da je sveden, lišen prerogativa koje bi imao kao neotuđivi deo jedne orijaške Celine.
Monistički instinkt: on održava ravnotežu između straha od apsurda koji se aktuelizira u našoj prividnoj usamljenosti i izdvojenosti sa jedne strane i stvarne količine usamljenosti koga sadrži svaki deo neke celine. Monistički instinkt je odbrambeni refleks mišljenja.
Za mene je neprihvatljiva svaka istorijska koncepcija koja u duševnim oblicima i događajima svake pojedine kulture ne vidi iživljavanje jedne zajedničke energije postojanja, koja se preobraća iz oblika u oblik i u svakom od tih oblika: iz izgleda u izgled.
Na toj magistrali metamorfoze nastaju i iščezavaju civilizacije, ravnodušne površine stoleća trpe promene, kulture se rađaju ili propadaju u slivu ove ili one reke, na obalama ovog ili onog mora, ali se impuls koga je u svojoj neuništivoj prirodi energija predala istoriji ni u jednoj ne iscrpljuje definitivno, niti i jedan od istorijskih oblika umire, a da u sebi ne proklija seme novog. Sumrak uvek zrači i zoru. Zora je naličje sumraka i obrnuto. Nema razloga pesimizmu.
Impuls: ne postoji gradivo koje bi negde u nekom uobraženom neprostoru i nevremenu očekivalo impuls da ga primi i od njega bude oživljeno.
Kada sam 1948. prvi put čitao Spenglera, napisao sam u dnevniku 27. aprila: „Egipćansko osećanje večnosti, časovnik opata Gerberta, vreme kao sadržina, a ne kao dimenzija - to da, ali je uza sve to za jednog čistog monistu nemoguće da prihvati diskontinuiranost istorije u Spenglerovoj knjizi. Doduše“, ovo „doduše“ je uzrok tome što se s vremena na vreme vraćam njemu, „ova diskontinuiranost potiče od odbacivanja istoriografskog metoda u uobičajenom smislu te reči. Neka je samo sudbinski kontinuitet očuvan, to je već nešto!“
Sada se posle punih osam godina pitam: da li je ovaj sudbinski kontinuitet - podvrgnut sumnjivoj biološkoj analogiji - zaista tako nedovoljan kao što mi se u prvi mah činio. Istorijski smisao: Istorijski smisao je prekurzor svake filosofije.
Istorijski je smisao po prevashodstvu filosofski, a ako ovome prethodi pre slike „jedno osećanje sveta” onda osećajući sebe moramo osetiti dah istorije čija smo epizoda.
Osećanje sveta: ali ne kao izvanmene razvijene dagerotipije nego kao mene i sa mnom razvijenog toka.
Politika i istoriografija: Svaka politika mora imati svoju istoriografiju kao svoje sopstveno objašnjenje. Politika mora apsorbovati istoriju ako želi da ima značenje i lik sudbine; istorija mora proizvesti politiku, ako želi da se logički nastavlja. Izvesni atributi božanstva (neizbežnost, koja je oduvek bila bitno oruđe politike) mogu biti preuzeti jedino iz prošlosti. Sanjarenja i vizionarstvo kao da nemaju mesta u jednoj praktičnoj politici, ali jedva da postoji velika politika kojoj oni nisu ljudski (duševni) izvori.
Cilj tada postaje jasan: ubrzati sudbinu, jer je njen smer najbolji mogući sub specije eternitatis . U tom smislu - koga Bergson odriče - sažimaju se napori Marxa i Spenglera, bar po duhu. Istorija kod obojice ima jedan politički značaj: što Spengler ovaj značaj naziva kosmičkim (ja bih se složio sa tim izrazom), a Marx društvenim, bez važnosti je za ocenu njihove srodnosti. I kosmos i društvo su izgledi jedne iste stvarnosti.
Čovek mora osetiti istoriju u sebi da bi je stvarao izvan sebe (stvarao u smislu ubrzavao).
No comments:
Post a Comment