ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Petak, 21. decembar 1956.
Uviđam da je ipak potrebno da najpre vidim Beckettovu dramu.
Zašto?
Možda bi najbolje bilo da uopšte i ne gledam Čekajući Godoa. Manje je važan stilski, a više duhovni spoj između moje i Beckettove predstave godoovskog problema.
Čak i pošto sam iz novina otkrio da su upravo beskućnici Estragon i Vladimir oni koji čekaju Godoa, a ne Liki i Poco, kako sam ja zamišljao. Ima izvesne godoovske zabune u ovoj pogrešci.
Nije tragedija u tome što Godo ne dolazi, nego obrnuto: u tome što Godo dolazi, ali se na kraju uvek ispostavi da je bio nepotreban.
Moj „Godo“ bi mogao biti shvaćen kao antitriblionski. (Zato je važno da Liki predloži sebe kao Godoa.)
„Simfonija Eroica“. Danas definitivno redigovao kompozicionu shemu. Želeo da postignem jednozvučnost u prvoj knjizi koja bi kroz drugu i treću postala polifonična u četvrtoj. Zajedno sa prodiranjem u suštinu neraspoloženja menjao bi se i pripovedački stil: bio bi najpre nalik na potočiće (24 glave prve knjige), zatim na reke (12 glava druge knjige), pa na mora (4 glave treće knjige), i najzad na okean (četvrta knjiga koja je sva jedno jedino poglavlje).
No comments:
Post a Comment