ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Ponedeljak, 10. decembar 1956.
Eto kad rasklopim mehanizam ničeg od subote, pun sam tog ništavnog dana do guše; pun sam te subote u kojoj se prema dnevniku nije ništa dogodilo. Ipak mora da se desilo mešto u toj suboti koju sam ravnodušno odbacio iz svog života. Jesam li živeo u subotu ili sam možda bio mrtav?
Trenuci su se nizali.
Jesam li se i ja nizao zajedno sa njima ili na neki čudesan način mimo njih?
I ako jesam, u čemu sam se nizao?
Evo jednog niza: Probudio se i ustao, obukao, oprao uši, izribao zube (moram kupiti novu četkicu). Doručkovao (nikad ne znam šta?).
Potpuno je sigurno da se do tada ništa nije dogodilo, sem ako ja to nisam osetio. Bila je zima.
Seo na trolejbus i odvezao se na fakultet. (Knez Mihajlova 42; siva, apsurdna zgrada koja podseća na robijašnicu.)
I od devet do 11 vežbao introspekciju predstava, jednu đavolski dosadnu vežbu koja nikome ništa ne objašnjava, osim što profesoru B. daje utisak da nešto radi i opet se nije ništa dogodilo.
Sa ( ) posetio ( ), ali je nismo našli kod kuće i pritom se ništa nije dogodilo; u stvari nije ni moglo: kad sam sa ( ) ako se nešto desi, onda se to dešava kao po pravilu njemu.
Vratio se kući oko podne. (Moja majka ima pogled žut od straha kad otvara vrata.)
Radio na „Simfoniji Eroici“.
Ništa novo u tom razdoblju osim da sam digao ruke od rada.
Ručao, spavao, slušao radio reklame .
Prokomentarisao Hegelov Razlog i Egzistenciju, savršeno mehanički, kao da dišem.
Igrao poker udvoje sa L. J. Nisam bio bogzna kakve sreće, ali sa njim bar čovek ne mora razgovarati, osim kad to zaista nije neophodno.
Kad je on otišao, obradio poglavlje „Stvar" i seo u stolucu za razmišljanje da razmišljam, ali nisam razmišljao, jer je došla Lj. Kad je ona kraj mene uopšte nisam u stanju da mislim: deluje ne mene kao arterioskleroza.
Večerao.
Napisao ono ništa u dnevniku i legao.
Do jedan čitao Idiota.
Zatim ugasio svetlost i, pošto sam imao nesanicu, brojao da bih zaspao, ali zaista zaspao tek kada sam prestao da brojim.
Jedno je očevidno: ja se u subotu ni za dlaku nisam promenio, jer čak i da sam se promenio, šta mi koristi promena za koju ne znam. Ovako opisan dan izgleda jako zauzet, ali dobro razgledan njega stvarno ne ispunjava ništa drugo do izvesno mehanički raspodeljeno vreme. Niz.
Da li je dešavanje taj niz, ili je taj niz provizorna kopija dešavanja koje nije ni izdaleka u njemu nego u njegovim posledicama po mene, da li se ja nižem sa njim ili mimo njega kao filmska traka što se odvija van ekrana na kome se njena događanja projektuju? I šta je to što kao snop projektora spaja ta dva odvojena nizanja u jedan jedini tok mene?
No comments:
Post a Comment