ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Sreda, 12. decembar 1956.
O vremenu. (Razmišljanja povodom ( ), pri čemu se uopšte ne radi o njoj.) Meni nije dat suštinski kriterijum vremena, koji bi kao peščanik postojao u izvanvremenu, u jednom čudesno zamišljenom nevremenu; sat otkucava negde u krvotoku postojanja jedno vreme koje nije moje, nego vreme sata, koje nije vreme postojanja, nego vreme u postojanju: mehanizmom svojim odmerava on i troši samo napon svoje opruge. Mene on niti pogađa niti meri.
Kako ga onda podesiti sa sobom, kako postići da se ja i vreme dešavamo istovremeno, a ne da se međusobno podrazumevamo u ledenoj indiferentnosti proticanja u kome učestvujemo?
Statičnost. Isuviše smo statični za ovo postojanje, isuviše tromi za krčenje kroz šumu otkucaja i glomazni za tumaranje kroz momente koje obavljamo nekako sumarno, ođednom sve umesto jedan po jedan momenat, preterano smo rasprostrti za prožimanje majušnih takoreći privatnih vremena svakog svog minuta. Na neki način mi naravno zauzimamo godine (otprilike sa istim pravom sa kojim sedimo na nekoj stolici i što je najzanimljivije izgleda i sa istom merom učestvovanja u njima). U nama, dakle iza nas, jer to u nama, to je već daleko iza nas, duboko kao svemir šupljine trenutaka ostaju prazne.
Izlaz. Biti imponderabilan, nerasprostrt, strelovit u hvatanju svojih promicanja, jer vreme je ono što već nisam ja i nikad ono što još nisam bio.
Tok. A šta učiniti sa tokom? Kontinuum je ključ naše logičke tamnice; mi se prosto gnjavimo sa svojim nastavljanjima i time postižemo jedino da sašijemo trenutak za trenutak u nakaznu predstavu svoje neprekidnosti. „Ja sam onaj od juče“ kažem i pod tim podrazumevam da sam takođe i onaj od sutra! To me umiruje: adaptiram se na sebe bez straha da ću nestati pre nego što se iskoristim.
Analogija između memorije i sata. Zabluda bi bila sumnjati da jedan momenat ne razvija u sebi sve vreme i to sve stvarno vreme nasuprot prividnog koga ponavlja u kakvom događaju ili sećanju. Trenutak je doduše sastavljen od vremena (kao reka od vode), ali svi trenuci - sa stajališta opstanka - ne čine neko šire i duže, neko obimnije vreme.
Isto je sa tzv. događajima: svi bi događaji imali da se sublimiraju u neku svesnost trajanja, naime naša svesnost trajanja trebala bi da bude rezultanta komponentarnih događaja; međutim oni to nikad stvarno ne uspevaju, te se trajanje u svom samoshvatanju oslanja samo na poneki od njih, pri čemu se više ne radi o nečemu što se meni dogodilo, nego o mom vlastitom događanju.
Izgleda da dešavanje i nije sastavljeno od događaja (na način na koji je kuća podignuta od opeka) nego da je izgrađeno od mene, a ja i moja stalna novost smo zauzvrat ono što uspostavlja srž njegovog vremena.
Konzekutivno ja: eto sa čime se moram što pre saživeti. Kontinuelno ja: eto od čega se što pre moram odvići. (Uz pomoć Jude iz Kariote i njegovog dnevnika: „Dnevnik jednog konfidenta“!)
Što se tiče ( ). Ona mi postaje neizrecivo dosadna. ( ) takođe. Netrpeljivost u onom metafizičkom smislu ne zavisi od predmeta, u ovom slučaju od ( ), nego od mene i mojih neraspoloženja. Naše društvo sve neodoljivije podseća na močvare. Danas: sedeo sa njima na „Kalemegdanskoj terasi“ i najednom osetio bezmalo bolesnu potrebu da razgovaram sa V. R. Pri tome uopšte nisam mislio o čemu bismo govorili; važan bi bio način na koji bismo to činili. Način, eto to je ono što postižem samo sa izvesnim ljudima: nekada sa Myronom, sada sa Bajšanskim i V. R. Osobito sa V. R.
No comments:
Post a Comment