Friday, August 15, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 31. januar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

31. januar 1956. 

 O slikama u romanu. 

Pretpostavlja se da je odnos između svesti i umetnosti u prvom stepenu čulni, pa bi dejstvo njeno bilo određeno pre svega merom do koje angažuje naša čula u njihovoj estetičkoj funkciji. To što između slike i svesti o slici stoji oko, predestinira i njegovu ulogu u umetničkoj impresiji. Jedno organski poremećeno oko, jedna obolela retina utiče na naš doživljaj više od svake estetičke norme koju je svest u sebi pripremila.

Funkcija čula odlučna u slikarstvu već je nešto umerenija u muzici, a nadati se da je ona najneznatnija u književnosti. Ono što je sredstvo u slikarstvu samo je posredstvo u književnosti. Funkcija čitanja je samo u onome zavisna od čula vida, što po svojoj prirodi ne dolazi u red estetskih uslova. Umesto da jedan tekst čitamo mi ga možemo i slušati; i u jednom i u drugom slučaju naša umetnička svest ne mora biti angažovana u apercipiranju.

Ali slušajući muziku mi ne možemo da je ne osećamo; gledajući sliku mi ne možemo da je ne osećamo. Ovde je čulni akt u prvom stepenu i estetički. Polazeći od hipoteze da je na višem stupnju svesne organizacije ono što je više oslobođeno nižih čulnih elemenata; što u svojoj akciji manje zavisi od senzibiliteta, a više je spontano ispoljavanje samih svesnih moći - moguće je izdvojiti književnost, ili bar izvesnu književnost iz opšteg pojma čulnih umetnosti.

Jer očevidno je da momenti njenog poimanja nisu po formi ni po suštini identični sa momentima poimanja preostalih veština. Koliko slike u romanu vraćaju vraćaju književnost na primitivnije oblike umetničkog nadahnuća? Zatim: slika kao ideja; prevazilaženje nužnosti slike u njenu slobodu kao ideju. Ideja je slika u svojoj nužnosti i ideja je ona sloboda slike koja je postignuta iscrpljenjem svih njenih nužnosti; slika je ideja u svojoj slobodi. rc_Messenger


 Diktatura. Ne „nikakvim zakonima neograničena vlast“ (Lenjin ) nego „svim zakonima određena vlast“. Nepostojanje zakona nije diktatura već anarhija, a nepoštovanje zakona je najodvratniji oblik anarhije. Kad kažem nepoštovanje ja više mislim na njegovo kršenje nego na njegovo tumačenje. (Granice između „kršenja“ zakona i njegovih „tumačenja“ je vrlo nejasna.) Međutim idealni oblik diktature je onaj koji se ne oseća.


Jakobinske pristaše nisu Teror osećale onako neposredno kao pobunjeni žirondistički okruzi, ne zato što su bili izvršioci njegovi, nego zato što su uopšte bili izvan njega. Iako nisu upravljali oni su saučestvovali u upravljanju svojim poverenjem. Poverenje ih je lišavalo potrebe da ocenjuju; ocene su ih spasavale od nepoverenja; diktatura pogoduje ništarijama koje se plaše odgovornosti. U vulgarnim diktaturama, to je očevidno, najbolje prežive oni koji to najmanje zaslužuju.

U diktaturi se za poslušnost sve može kupiti, ali se neposlušnost ničim ne otkupljuje. Između vlasti i naroda stoji strah kao regulator lojalnosti. Vulgarna diktatura se obezbeđuje zakonima da bi ih kršila, poverenjem da bi ga izneverilo, poslušnošću da bi ga učinilo slavnim. Idealna diktatura bira zakone među onima koji su dobri jer se najlakše podnose, prezire poverenje koga diktira interes, i zahteva pokoravanje samo tamo gde se ona sama pokorava opštim idealima. Prva ima vlast da bi je učvrstila, druga je učvršćuje da bi je izgubila.

Prva ima ideale radi vlasti, druga vlast radi ideala. Prva ih izneverava vlašću, druga ih tek njenim vršenjem spoljava. Jedna donosi zakone protiv njih, druga u njihovu odbranu. Svuda onde gde se ideali savršeno tačno poklapaju sa vršiocima vlasti imamo prava da sumnjamo u njihovu vrednost.

Dnevnik: Političke studije kako sam ih zamislio sastojale bi se iz „Kompendijuma političke veštine“ uopšte i „Izgradnje doktrine i taktike jedne aristokratske oligarhije“ .

Kompendijum: Sociološke, ekonomske, političkofilosofske, istorijske, pravne i političke studije u užem smislu. Tome bi prethodio jedan skraćen kurs opšte i jugoslovenske istorije. (Bez obzira na kasnije opsežne studije političke istorije.) Zatim u okviru socioloških studija: opšta sociologija i studije političkih doktrina.

Ove zadnje bi se odnosile na demokratiju, prosvećeni apsolutizam, despotizam, ustavnu monarhiju, oligarhijski sistem, socijalizam, komunizam, hrišćansku demokratiju, korporativni sistem, kastinsko uređenje, nacionalsocijalizam, anarhizam, itd. Unutar studija socijalističko-komunističke doktrine: utopijski socijalizam, socijaldemokratija, marxizam - lenjinizam. Poslednje bi se razložilo na: studije izvora i kritiku.

Izvori su ortodoksi (Marx , Engels , Lenjin, Plehanov - do revizionizma, itd.); revizionisti (Plehanov, Kautsky , Trocki ). Ova bi se šema, bar što se tiče jednog smera zaustavila na proučavanju dela Karla Marxa. Na isti način mogu se izvesti i druge orijentacije: Istorijske studije (izdvojene od ostalih) =

Opšta istorija sa filosofijom istorije (kritički) = Novo doba = Istorija Francuske revolucije (sa njenim socijalno političkim aspektima) = Rad Conventa (iz čiste revolucionarne epohe do Termidora i posebno posle Termidora) = Zakonodavni akti (u vezi sa pravnim studijama).

Sneg. Temperatura pet ispod nule. Zima umanjuje moje radne sposobnosti. Ovaj mesec je bio težak. Tek juče sam ozbiljno počeo rad. Dolazila ( ).

No comments: