Dnevnik Borislava Pekića 1. februar 1956.
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. februar 1956.
Ne izvinjavam se nesklonošću sudbine, jer ona je slepa da nas prepozna, pre nego što je ščepamo za šiju; ona je savršeno samoživ stroj i radi za onoga koji radi za nju.
Ne varajmo se: moć će biti odmerena prema nama, samo ako se mi odmerimo prema njoj.
Vlast je kao plod; dok ne bude zreo neće pasti ma koliko tresli drvo na kome raste.
1. februar 1956.
Jedan u nizu egzistencijalističkih tipova (oko sto stranica). Živi na periferiji grada, napola u prirodi, ali u priličnoj blizini strelišta i gaji cveće, nije kukavica kao Adam, već svojerodan tip bez perspektive. Onda se u njemu rađa nešto čudno prema jednom licu koga ponekad vidi (ili dečaku) ili psu, ali upravo kad čini pokušaj da sa njim veže svoju egzistenciju Nemci ga odvode i streljaju. Prodaje cveće na Cvetnom trgu.
Jedan opis.
Leto je već bilo pri kraju i grad je postajao sve tamniji, sve zdepastiji gledan sa brda; uvlačio je zglobove svojih zidova u sebe i spuštao svoje lišće na drvenim kopljima sve niže i niže, gde, zapravo mogao je Adam samo da zamišlja, jer su gradske ulice bile duboko utonule u kamen.
Čitav grad slegao se i utonuo u baru zemljanih valova. Domalo od njega će ostati samo mrlja kao od psa, nestvarna mrlja koju mreška vetar i kao svoju sopstvenu senku ispija zemlja. Doduše Adam je znao da do toga ipak neće doći, ne bar jako brzo.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. februar 1956.
Ne izvinjavam se nesklonošću sudbine, jer ona je slepa da nas prepozna, pre nego što je ščepamo za šiju; ona je savršeno samoživ stroj i radi za onoga koji radi za nju.
Ne varajmo se: moć će biti odmerena prema nama, samo ako se mi odmerimo prema njoj.
Vlast je kao plod; dok ne bude zreo neće pasti ma koliko tresli drvo na kome raste.
1. februar 1956.
Jedan u nizu egzistencijalističkih tipova (oko sto stranica). Živi na periferiji grada, napola u prirodi, ali u priličnoj blizini strelišta i gaji cveće, nije kukavica kao Adam, već svojerodan tip bez perspektive. Onda se u njemu rađa nešto čudno prema jednom licu koga ponekad vidi (ili dečaku) ili psu, ali upravo kad čini pokušaj da sa njim veže svoju egzistenciju Nemci ga odvode i streljaju. Prodaje cveće na Cvetnom trgu.
Jedan opis.
Leto je već bilo pri kraju i grad je postajao sve tamniji, sve zdepastiji gledan sa brda; uvlačio je zglobove svojih zidova u sebe i spuštao svoje lišće na drvenim kopljima sve niže i niže, gde, zapravo mogao je Adam samo da zamišlja, jer su gradske ulice bile duboko utonule u kamen.
Čitav grad slegao se i utonuo u baru zemljanih valova. Domalo od njega će ostati samo mrlja kao od psa, nestvarna mrlja koju mreška vetar i kao svoju sopstvenu senku ispija zemlja. Doduše Adam je znao da do toga ipak neće doći, ne bar jako brzo.
Comments