ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
16. februar 1956
Čovek bi sa podjednako strasti hteo da se pretopi u istovetnosti, ali ako može i da sačuva sva svoja razlikovanja, do kojih mu je stalo. On bi voleo da ne strši tamo gde bi ga vetar mogao slomiti žestinom koja više ne bi bila podeljena; ali i da izbija iznad ravnice, tamo gde nije podeljena ni njegova svežina. Strah od nerazlikovanja.
U čemu je strast koja izgoni čoveka iz mira u lutanje. Nomadski duh može biti istrošen, a da se čovek ne makne sa mesta. On se može kretati pokrećući druge.
Zašto priznati neodoljivu opsesiju siline, koja obuzima automobiliste, kad pod svojim rukama oseća mašinu, koja ga nosi, a ne priznati da tu istu opsesiju doživljuje Vođa, koji oseća pod svojim vlasom podrhtavanje strahovite ljudske mašine, ili državnik koji pod svojim intrigama oseća kako se dešavaju stvari?
Veliki su govornici uvek imali nešto demonsko u svojoj prirodi, nešto što je umelo da se nevidljivim kandžama domogne ljudskih strasti i da ih podigne na visinu rodoljublja? Zlatousti ? Najbolje je onome narodu koji nije imao svoju istoriju, ali se to može reći i ovako: najbolja je ona istorija koja je pravljena bez naroda.
No comments:
Post a Comment