Dnevnik Borislava Pekića 19. avgust 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

19. avgust 1955 (nastavak)

Prvi razgovor sa B. B. Izložio sam mu svoju ideju polazeći od tradicije I. K. On dade svoj načelni pristanak, ali izrazi bojazan da se čitav poduhvat ne pretvori u debatni klub, u neku vrstu „brbljaonice“ kako je Lenjin nazvao buržoaski parlament. Potrebno bi bilo ukloniti iz postupka:

a) retorsku samodopadnost;
b) lični ukus;
 c) apriorističke momente.

Prema njegovom mišljenju čitava stvar morala bi da ima smisao jednog intelektualnog kursa, sa zadaćom da svakome od nas uštedi vreme, i da nam omogući da u što kraćem vremenu i sa što manje izlišnog truda dobijemo uvid u niz problema od trajnog interesa. Tretiranje svakog problema imalo bi da bude informativnog karaktera - rekao sam - ali sa jednim posebnim odnosom prema celini opšteg problema. Celina se ne sme gubiti iz vida isto kao ni svrha.
x
Još uvek držim da je Tolstoj napisao samo jedan roman i to Anu Karenjinu, koja je definitivna kao i ma koji živi organizam. Ostala dela mogu se smatrati tek kao samo mestimično uspeli pokušaji da se iziđe izvan okvira romana, a da se roman ipak napiše. Vaskrsenje u etičko-propovedničkom smislu, a Rat i Mir u istorijsko-panoramskom.

 Ovaj mrzovoljni starac koji je čitavog svog života glumio prepotentnog pokajnika, i u svojoj dekorativnoj izbi usred Jasne Poljane provodio pola sata na dan da bi odužio dug „dragom i jedino ispravnom narodu“, koji je tu privrženost prostom svetu dokazivao mokrenjem kraj seoskih taraba, i nazivanjem ruskih žena kobilama koje bi trebalo da oplemene dekadentnu aristokraciju (Gorki), taj nepopravljivi licemer, koji je najzad uspeo sebe sama da ubedi u iskrenost - načinio je takav varvarski pogrom umetnosti u svom kukavnom Putu u Život, da se ta komična knjiga pre može nazvati „Put u Smrt“ što ona realno i znači.

Ovaj pogrom liči na juriš tatarske konjice kroz jedno staro i lepo naselje. Tolstoj optužuje Renana da je krojače proglasio umetnicima, i to je sve što on vidi na piscu Isusovog Života, on se gnuša Nietzschea, on smatra da Huysmann boluje od erotomanije. On ne razume Baudelairea, Verlainea , Meterlinka, Malarmea. On je slep za Pissaroa, Monea, Manea, Renoirea, Sisleya.

On je putpuno gluv za Berlioza, Bramsa, Wagnera, Lista i Strausa. On Schumanna naziva sladunjavim. On prezire Shakespearea, ruga se Kiplingu , optužuje Rostana kao običnog falsifikatora. On smatra „divljim i besmislenim proizvode“ Eshila, Sofokla, Euripida, Aristofila, Tasa, Miltona i Dantea. On smatra Michelangelov Strašni Sud ružnim. On govori: ibzeni, meterlinci i sa njima suvereno trpa u isti red nekakvog anonimusa Snaeidera i Stuka.
 Za Beethovena milostivo dopušta da bez obzira na „veštačku formu“ muzike ima poneki dobar komad. Za njega Schopenhauerova je filosofija „nelepa“ (!!) Hauptman , Zola i Burže su dosadni. Don Kihot, David Koperfild (!!), Pikvikovci, Gogoljeve i Puškinove priče stvari bez sadržaja i pristupačne jedino ljudima „izvesnih klasa“. Wilde je naravno samo dekadent i esteta. Beethovenova Deveta, veći deo Shakespearea i Goethea, Molièreove komedije, Rafaelovo Preobraženje, sve je to rđava umetnost, jer nije hrišćanska i jer ne ujedinjuje ljude.

(A kukavni obojeni ispljuvci Lermita i Bastien-Lepansa ujedinjuju ljude?) Goetheov Faust ne čini pravi utisak. Verlainov pogled na svet je „učmala raspuštenost“, Wagnerov na muziku „da je ona izraz volje“. Namesto „besmislene i divlje proizvodnje“ preobraženi nam Tolstoj nudi svoju hrišćansku umetnost u vidu žanr slika, pejzaža, porcelanske lutke, narodne popevke, bajke koje „ujedinjuju ljude“.

Umesto Rembrandta – Überall ist Leben - Jaročenka, umesto Rodena - vašarske ukrase, umesto Rimbauda - ukrajinska podvriskivanja, umesto Shakespearea - Grimmove bajke za decu.

„(...) Hrišćanstvo prvih vremena priznavalo je dobrim umetničkim proizvodima legende, žitija, propovedi, molitve, pjenija i drugo što je izazivalo u ljudima osećaj ljubavi prema Hristu, umiljavanje pred njegovim životom, želju da se sleduje njegovom primeru. (...)“ 
 (Put i šta je umetnost - Lav Tolstoj) 

Zar socijalistički realizam danas ne priznaje vrednost samo onoj umetnosti koja poseduje upravo taj i takav herojsko-bogougodni smisao? Zar legende o junacima otadžbinskog rata nisu hrišćanske legende o kamenovanju arhiđakona Stefana, zar sovjetski romani nisu u stvari prerušena žitija svetaca, njihove pesme u stvari crkvene pridike ili molitve Diktatoru? Zar čitava sovjetska muzika, koja je zvanično priznata kao umetnost, nije samo pobožno pjenije u slavu socijalizma?