Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. septembar 1955.
Politika je javni moral.
Moral je privatna politika.
+
Put istini je biti svedok.
Put lepote vodi samo kroz saučesništvo.
+
Moj put vodi između Scile i Haribde između Marxa i Nietzsche.
1. septembar 1955.
„(...) Javna vlast pojačava se srazmerno zaoštravanju klasnih suprotnosti unutar države. (...)“
To je očigledno. Iskustvo prvih deset godina kod nas to pokazuje, doduše samo na prvi pogled, da su klasne suprotnosti lagano, ali svakako opadale od 1945. do 1955. Prividno izgleda da je otpor eksproprisane klase opao, da se njen oportunistički deo prilagodio, a revolucionarni iscrpao u neuspešnim zaverama i emigrantskim logorima.
Izgledalo bi dakle da izvesno slabljenje javne proleterske vlasti - iako je izraz oligarhijske vlasti u interesu proleterijata pogodniji da dočara potpunu birokratsku kontrolu privrednog i uopšte društvenog života od strane neobično male grupe komunista - dakle izvesno slabljenje te kontrole, zapaženo od 1948. pa naovamo, nastupilo je kao posledica, i to srazmerna posledica, otupljavanja klasnih suprotnosti.
Međutim, stvar je nešto drukčija, iako je nemoguće sporiti da buržoazija ne daje više nikakav otpor u organizovanom smislu, i da se njen otpor sastoji u krilatici „Provodi se!“ u kojoj nema ni trunke klasne svesti.
(Uopšte uzev buržoazija nije nikad direktno, javno i ideološki bila vaspitavana kao klasa, koja valja da brani svoje klasne interese od proleterke revolucije, nego je to, da se on kao i ustanove njegove države treba od te revolucije braniti svaki buržuj ponaosob saznavao kao neku osobnu opasnost, ugroženost njegovih ličnih interesa.
U navedenom pogledu proleterijat raspolaže još jednim oružjem više, ekonomski obrazloženim jedinstvom interesa u koje svaki radnik-komunist veruje jednako fanatično kao i rani hrišćani u iskupljenje.
Buržoaskim profesorima sociologije izgledalo je varvarski, pozivati na jedinstvo u ime jednog prilično razbojničkog cilja: održanja najamnog rada. U školama deca nisu vaspitavana u duhu klasnog, nego nacionalnog jedinstva i nisu se simvolički rečeno divili Društvenom Ugovoru nego Narodnim epovima.
Ono što su papučari, advokati, pamfletisti, kasapi, čizmari, lekari, itd. podrazumevali 1798. i ne samo podrazumevali nego i osećali pod pojmom trećeg staleža, bilo je pre svega znanje da sačinjavaju jedan ekonomsko-društveni blok, koji se na čitavoj liniji razlikovao i borio protiv feudalne aristokratije. Individualizam, taj prokleti grobar građanske ere, mogao je u tako rušilačkoj meri da izgrize temelje demokratije, samo zbog zapuštenosti tog osećanja jedinstva.
Moglo bi se doduše prigovoriti da je nemoguće postići to jedinstvo tamo gde vlada privredna konkurencija, i da je prema tome klasna svest buržuja kontradikcio in adjekto. Međutim ovaj prigovor ne može da obesnaži činjenicu da se jedna klasna svest pre svega izražava u borbi protiv antagonističke klase, a tek zatim, i samo iz tog razloga, u saradnji pripadnika iste.)
U stvari prave uzroke „slabljenja javne vlasti“ posle 1948. tražiti treba u događajima koji su na političkom planu odnosa sa Sovjetskim Savezom usledili, posle izmene pisama između dva CK i „Rezolucije Komunističkog Informacionog Biroa“.
„(...) Proleterijat uzima državnu vlast i pretvara sredstva za proizvodnju pre svega u državnu svojinu. Ali samim tim on uništava samog sebe kao proleterijat, samim tim on uništava sve klasne razlike i klasne suprotnosti, a time i državu. (...)“
Čini se da je ovakav redosled upropašćen. Samim pretvaranjem proizvodnih sredstava u državnu svojinu, proleterijat ni izdaleka ne prestaje da bude proleterijat, niti je tim aktom započelo odumiranje države. Naprotiv čini se da je ona, upivši u sebe sve forme društvenog života, postigla svoju potpunu punoću.
Posle ravno trideset osam godina „preuzimanja“ sredstava za proizvodnju od strane proleterijata organizovanog u vlast u Rusiji sedamnaeste, može se bez rezerve tvrditi da „mešanje države u društvene odnose“ nije postalo, kako je Engels predviđao, izlišno ni u jednoj oblasti, nego se to mešanje popelo do fantastičnih razmera. Država nije ni započela da „odumire“ niti se čini da za to pokazuje i najmanje volje.
Razlozi spoljašnje bezbednosti u jednom kapitalističkom svetu dovoljni da opravdaju postojanje „stajaće vojske“ umesto „samoaktivne oružane organizacije“ ili bolje „naoružanog naroda“, nisu ni izdaleka dostatni da budu izgovor za jedno krajnje centraliziranje i birokratiziranje privrede. U ovom svetlu treba gledati napore koje je vlada činila da postigne bar dekorativno odumiranje državnih funkcija u Zakonima o predaji fabrika na upravu radnicima.
Da nije bilo 1948. nikad ovakav zakon ne bi bio predložen. Možda ne baš nikad, ali svakako ne u dogledno vreme. Ovo brižlivo držanje do čiste marksističke doktrine imalo je za uzrok potrebu da se na neki način doskoči sovjetskom revizionizmu. Trebalo je dokazati svetu da Jugoslavija, a ne SSSR, odlazi najdalje u izgradnji jednog socijalističkog društva. (Ja ću se svakako vratiti na taj
Zakon. Izjave i studije kojima je on propraćen, njegovo privođenje u delo, kao i rezultati koje je dao dosada, zaslužuju najveću pažnju, jer je ovo prvi kreatorski akt vlade koja je do toga časa ili samo rušila staro ili tom starom nalazila nove oblike. Izgradnja zakonodavne vlasti na primer, Zakon o Narodnim odborima, Zakon o Komunama, itd.)
„(...) O odumiranju, čak još reljefnije i slikovitije o uspavljivanju , Engels govori potpuno jasno i određeno u odnosu na epohu posle uzimanja sredstava za proizvodnju u ruke države u ime celog društva“, tj. posle socijalističke revolucije.
„Mi svi znamo da je politička forma države u to vreme najpunija demokratija. Ali ni jednom od oportunista koji bestidno unakazuju marksizam, ne pada na pamet da se ovde prema tome radi o uspavljivanju i odumiranju demokratije . (...) Ali nerazumljivo je to“, odumiranje demokratije zajedno sa državom, „samo za onoga ko se nije zamislio nad tim da je demokratija takođe država, i da će prema tome iščeznuti država čim iščezne demokratija. (...)“
Svakako, ako se pod demokratijom podrazumeva jedino vladavina suverenog naroda, onda je ta demokratija u izvesnom smislu i država, te kad nestane vladavine uopšte osim nad sredstvima za proizvodnju, nestaće i tog njenog oblika. Kritici marksizma napadaju ovu stavku učenja o državi sa pozicija jednog apstraktnog shvatanja demokratije.
Za buržoaskog intelektualca koji živi u fetusu XIX veka, demokratija je samo sinonim političke slobode, a mnogo manje forma buržoaske vladavine. Kritici zato tvrde da ovaj tekst nagoveštava direktno odumiranje slobode. Ali kako sloboda nije nikakva forma države, nego nešto što je njoj protivrečno (svaka država nespojiva je sa slobodom) odumiranje demokratije ne znači teoretski i odumiranje slobode.
Demokratija je oprečna slobodi isto kao i tiranija, isto kao i ma koji pa i najliberalniji oblik vladavine. Naravno ja ovde mislim na Lenjinovu tezu onako kako ona stoji u sklopu opšte političke teorije, a ne i na njen prevod u praksi sovjetske vlade i naših marksista.
No comments:
Post a Comment