Monday, May 19, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 19. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

19. avgust 1955.

Radio Beograd 19. avgusta u 17 časova: vođ levog krila britanske laburističke stranke g. Aneurin Bevan izrazio je zadovoljstvo zbog smanjenja oružanih snaga, koje je nedavno najavljeno od strane Sovjetskog Saveza. On je zahtevao od britanske vlade da preuzme inicijativu za dalje korake u pravcu opšteg smirenja.

Prema njegovom mišljenju u Ženevi će oktobra, svet očekivati od Zapadnog sveta dokaze privrženosti miru, koje je SSSR nedavno dao. Kao mere koje bi u tom duhu prebalo preduzeti g. Bevan je predložio smanjenje naoružanja i skraćenje vojnog roka u Britaniji, kao i zamenjivanje delegata vlade sa Formoze u Ujedinjenim nacijama delegatom kontinentalne Kine.

Od 1941. do današnjeg dana celokupna politika demokratskog sveta sastojala se u ravnomernom, ali besprestanom umiljavanju sovjetskom belom medvedu. Demokratski političari počevši od Rousevelta pa sve do Mendès Francea bacali su iz krize u krizu sve nove i nove, sve veće i veće, sve hranljivije i hranljivije komade „kontinentalnog mesa“ u usta ove večito nesite zveri.

Evropa je u tom razdoblju ličila na čoveka koji je prisiljen, ili barem drži da je prisiljen, da seče sa svog vlastitog tela hranu i baca je pred opaku alu, kako bi odložio da ga ova odjednom proguta. Ova je politika imala svojih uspona i svojih padova, kao i svaka uostalom, ali ono što je bilo za svih petnaest godina u njoj nije se menjalo: povlačenje, ustupci po cenu jednog traljavog i neizvesnog mira, kolebanja, vešto inficirane nade, jedan strašan i moralno neodgovoran oportunizam prema sudbini klase, koja je tim političarima bila predstavljena.

Svejedno je da li se pri tome radi o promeni Zakona o zajmu i najmu, o podeli Nemačke, o verbalnoj kuknjavi nad sudbinom čitavog jednog sveta na Istoku „koji je imao za sobom kulturnu istoriju“, a stvarnom zaboravljanju i toga sveta i njegove kulturne istorije pri prvom osmehu kremaljske oligarhije. Svejedno je da li se radi o nesrećnom ugovoru u Ženevi, koji je granicu komunizma pomakao za čitave milje bliže Indijskom okeanu, ili o prećutkivanju uloge koju je kontinentalna Kina odigrala u severnokorejskoj pustolovini.

 (Bilo je savršeno jasno da je severnokorejski marš na Seul bio probni hitac jedne politike koja se pripremala u Moskvi. Da su SAD umesto izjave solidarnosti Južnoj Koreji poslali konjičke divizije i Sedmu flotu, jer se demokratija, kao što to obično čini, uplašila međunarodnih zapleta koji bi iz njene intervencije mogli da uslede, danas, ja sam ubeđen, ne bi već postojala ni Južna Koreja, ni Južni Vijetnam, ni Formoza, ili bi imali najstrašniji od svih dosadašnjih ratova, koga ćemo uostalom jednom ionako morati imati.)

Svejedno je da li je reč o stavu prema očiglednom neutralizmu, koji je bio onako patetički proklamovan iz Bandunga (dovoljno je bilo čitati komentare o konferencijama u Bandungu i Bangkoku koje su držane negde u isto vreme) ili o „Sovjetsko-Jugoslovenskoj Deklaraciji“, o uklanjanju MacArthura ili o savetima Sing-Man-Riju na umerenost. Savršeno svejedno.

Svi su ovi događaji stali u Prokrustovu postelju demokratsko-ćiftinske želje za mirom. U srži ovakve politike stajali su i sada još uvek stoje, bez obzira da li je vode ili jedino sugeriraju socijaldemokratske partije kontinenta. Njihovu sudbinu ne slikaju u zavidnim bojama ni marksistički lideri ni komunistička politička praksa. Oni se nalase na onoj kolebljivoj sredini koja predstavlja magistralu svake revolucije i svake kontrarevolucije.

Oni su izgubljeni u svakom slučaju. (Osim ako ne postanu renegati, što obično postaju. U Poljskoj oni su se utopili u komunističku partiju, u Istočnoj Nemačkoj predstavljaju samo prolaz i dekorativne saputnike komunista, u Italiji nemaju svoje politike nego je pozajmljuju, jedni od Togliattija , a drugi od hrišćanskih demokrata.

Osim toga ne sme se zaboraviti kako su socijalisti pali na ispitu klasne i revolucionarne svesti, zajedno sa pacifističkim pokretom koga su izdajnički napustili uoči Prvog rata. Od socijal-šovinista do komunističkih slugu ide ova kolebljiva socijaldemokratska politika.)
Nikad dovoljno levi u unutrašnjoj politici, nikad dovoljno desni u spoljnoj, pa ipak levi i desni u jednom polutanskom, eklekticističkom vidu, kontaktori pre revolucije, njeni neprijatelji za vreme revolucije, njene sluge posle revolucije, socijaldemokrati su neprirodna pojava političke istorije. U interesu proleterijata bore se sredstvima koje je stvorila buržoazija za svoje specifične ciljeve.


Pozajmljivači sredstava oni su postali pozajmljivači ideja. Nijedan socijaldemokrat nikad nije shvatio neizbežnu nepomirljivost klasa. (Posle nestanka te klasične nepomirljivosti u eri tehnokratije javiće se jedna nova, ali suštinski identična prvoj: nepomirljivost između rada i mišljenja.) Međutim njegova naivnost ne ide dalje od odbijanja revolucije, niti korak bliže borbi protivu nje. On se ponaša kao da revolucija ne postoji.

 Aneurin Bevan je tipičan apologet ovakvih shvatanja. Ni njegova revolucionarnost ne ide do revolucije. Razlika između njegovih političkih ideja i ideja Clementa Attleeja i vođa tređuniona, je razlika između plićaka i nešto dublje jedne iste vode. Plića ili dublja reforma? - eto pitanja koje muči britanski laburistički pokret.

Neko je rekao da su Bevanovi predlozi Trojanski konj dovedeni do pred vrata Kremlja. Postoji jedno bolje poređenje. Tačno je da su to Trojanski konji, ali u britanskoj Troji.

No comments: