Dnevnik Borislava Pekića 8. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

8. avgust 1955. 

Primer koga koristi Plehanov da bi dokazao da „(...) pa i samo pitanje o tome koji faktor dominira u društvenom životu njima“ (tj. sebi i uopšte pravim i doslednim materijalistima ) „izgleda neosnovano. (...)“

Taj primer iz građanskih ratova u Rimu, odabran sa namerom da pokaže kako se u svakom događaju mogu iznaći brojni faktori da mu posluže kao razlog, i da je „neosnovano“ stavljati jedan iznad drugog, kako to čine ekonomski materijalisti - taj primer kažem nije korektan, a što nije, ne bi bilo tako ozbiljno, nego uopšte i ne dokazuje ono što mu je bilo stavljeno za cilj.

Tačno je da su strasti vladale u to borbi između braće Grasi i senatske stranke, što svedoči i neobičajeno svirepo postupanje sa jednim od najuglednijih rimskih patricija, Tiberiem Grahom, koji je bačen sa mnoštvom svojih pristalica u Tibar, posle patriciske pobede na Kapitolu.

Tačno je, premda daleko manje da su se, kako tvrdi Plehanov: „(...) kako Grasi, tako i njihovi protivnici koristili u borbi onim sredstvima koje im je davalo rimsko državno pravo. (...)“ Zar lišavanje izborne časti pučkog tribuna Marka Antonija , koji je pretio vetom Grahovom Zakonu o zemljišnoj kvoti, da bi se taj zakon ipak provukao kroz skupštinu, nije otvorena povreda rimskog državnog prava, u čije okvire Plehanov želi da strpa borbu te narodne stranke i Senata?

Zar pokušaj Tiberija Graha da obezbedi, protivno Rimskom državnom pravu, svoj ponovni izbor za pučkog tribuna 133 pre Hrista, a u cilju da sprovede svoj Zakon o zemlji, ne demantuje Plehanova? Zar odluka konzula Popilija Lenasa, da se imaju umoriti građani koji su učestvovali u Grahovom pokretu predstavlja, obzirom na Zakon od XII tablica sredstva „(...) koja mu je davalo“ - po Plehanovi – „Rimsko državno pravo“?

I najzad su - to je nesumnjivo – „kako prijatelji Graha, tako i njegovi protivnici bili zainteresovani, (...)“
kako veli Plehanov, prvi da se zloupotrebe odstrane, a drugi da se održe, i ti su interesi bili poglavito materijalne prirode. Ovde postoje tri faktora da se ne ulazi u ostale, koji bi se mogli pronaći, a da Plehanov ne daje prednost nijednom od njih. Čini se da su se ruski materijalisti preplašili optužbe, da ekonomskim faktorima daju isključivu prednost, pa su tim istim faktorima stidljivo oduzeli pravo da odlučuju o obliku događaja.


Međutim, bez obzira da li je čovek pristaša ekonomskog materijalizma ili istorijskog idealizma, on se, razmišljajući o Plehanovljevom primeru, ne može oteti utisku da on daje predsnost ekonomskom faktoru, jer niko nije toliko malouman da mu pretpostavi strast ili „Rimsko državno pravo“. Strast je mogla da građanski rat učini svirepim, rimsko državno pravo da ga ograniči, premda se ovo poslednje dejstvo može zanemariti.

(Iako se ne može osporiti da su počeci reformi Tiberia Graha imali jedan normalno pravni karakter, i da je čitava borba oko Zakona o zemlji vođena u jednim prividnim okvirima zakona koji su mu prethodili, uvek onda kada je trebalo zadobiti poslednju odluku, zakon je bio povređen.

Na skupštini Tributskih komiteta, kada je Grah predložio odstranjenje Marka Antonija - u toku, po svom karakteru korupcionaških pokušaja starijeg Graha, da iznova bude izabran za narodnog tribuna, u pogubljenju njegovih pristaša za konzulstva Lenasa itd. Ili možda Plehanov drži da je i Aventinska bitka bila „sredstvo predviđeno Rimskim državnim pravom“?)

Ali zar postoji istoričar koji bi strast na primer, učinio dominantnim faktorom društvene evolucije? Ovde nije reč o tome priznajem li ja lično ekonomski faktor kao dominantan, što bi moglo slediti iz komentara Materijalističkog shvatanja istorije, nego o tome šta dokazuje Plehanovljev primer.

A on ne dokazuje ništa osim jedne semantičke orijentacije koju bi Plehanovu trebalo preporučiti. Potrebno bi bilo najpre sasvim nedvosmisleno definisati reč: faktor i utvrditi koliko je iz ....