Thursday, February 21, 2008

Vreme reči-Va deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Nisam čovek javnosti” – razgovor vodio Jug Grizelj, “NIN”, Beograd, 13. septembar 1981.

Pretresao sam kompletnu novinsku dokumentaciju o vama u kojoj je bezbroj kritka, stotine vesti o promociji vaših romana, premijerama drama i dobijenim nagradam, a jedva jedan i po intervju u ukupno petnaest godina. Pisac čije ime ne pominjemo, kako se to kaže, koji je nedavno objavio svoj prvi roman – ima u našoj arhivi devet intervjua. Ko je u neskladu?

Dali-Exploding Raphaelesque HeadNisam čovek javnosti, gotovo da ne umem da kontaktiram sa ljudima. Ja mislim da bi to bilo tragikomično kada bih morao, recimo, izaći pred ljude i održati neki govor. Spleo bih se, ispao bih magarac, konfuzan, protivrečan. Ja i jesam konfuzan, možda i zbog obilja asocijacija i ideja koje prolaze kroz moju glavu.

Tek kada sednem da pišem, stvari mi se pojasne: sve što je nevažno i nije deo cilja onog o čemu pišem otpada i ja imam potpuno jasnu ideju šta hoću, i punu koncentraciju. Osim toga, mislim da čitalac najbolje intervjuiše pisca kroz stranice njegovih romana. Ako bih davao intervjue, ne bih stigao da pišem romane, i u toj dilemi ja sam se opredelio za pisanje knjiga.

Još je jedan razlog mojoj nevoljkosti u takvoj vrsti kontaktiranja sa javnošću: pisac je čovek koji lako može da upadne u zamke sopstvene taštine, a to je ljudska osobina koju smatram najpogubnijom. Zato se trudim, svesno, disciplinovano i tako reći programski da taštinu isključim iz svog ponašanja, iz svog mišljenja. A intervjui služe i za pothranjivanje vlastite taštine.

Ljudi koji vas poznaju godinama stalno se lome oko ocene vaše ličnosti. Vi ste neobična simbioza čudaka, samotnika i askete koji, medjutim, ume da kupuje prijateljstvo i radost drugih. Pri tom, teško je oteti se utisku da vi, i kada sedite sa čovekom, niste u stvari sasvim tu, nego tamo negde ...

Ja sebe ne smatram čudakom, asketom takodje ne. Premda ne krijem da sam u ličnom životu puritanac. Nemam razumevanja za ljudske slabosti, najmanje za svoje vlastite. Medjutim, ja sam gotovo bolesno znatiželjan.

Uhvatim sebe kako ponekad slušam nekog – otvorenih usta. To je možda i objašnjenje što ljudi ne beže od mene. Pažljiv sam i lojalan slušalac, a to ljudima prija, naročito ljudima našeg mentaliteta kojima je priča bitan deo života.

O vašem odlasku u London, pre deset godina, bilo je dosta priča i nagadjanja. Šta je pravi razlog odluči jednog pisca da napusti sredinu o kojoj piše?

Neki su mislili da je ta odluka bizarna. Ja bih rekao da su razlozi za odlazak iz Beograda banalni, tako reći tehničke prirode. Posle prve knjige, “Vreme čuda”, pogotovu posle povoljnih kritika koje su me ohrabrile, učinilo mi se da ja možda imam šta da kažem, da bih možda mogao da napišem nekoliko knjiga koje bi bile relevantne.

Naravno, bio sam vrlo oprezan i kritičan prema toj svojoj prvoj knizi – znajući sudbinu mnogih pisaca koji su ostali pisci jedne knjige, ili jedne dobre a više loših. Zato sam odlučio da se oprobam na drugoj pa da onda vidim šta ću i kako ću. I onda, pišući drugu knjigu, “Hodočašće”, shvatio sam mnoge stvari o sebi i o literaturi.

Pre svega otkrio sam da se kod nas, po pravilu, knjige pišu jednom u pet godina, jer pisac nema vremena za pisanje od tog silnog sedenja po kafanama ili kućama, od tog blebetanja i od potrebe da se bavi stvarima koje ga se i ne tiču, od želje da gura svoj nos u sve i svašta, da osvanjuje kod Ivice u Klubu književnika, glave pune dima i alkohola.

Onda sam rekao: čekaj Borislave, hoćeš li da pišeš ili da sediš u kafani? Ne kažem, mogao sam da ode mi na Kopaonik, bilo bi to na izvestan način i lepše, a svakako zdravije, ali je moja odluka da napustim sredinu koja me toliko okupirala bila vezana i s željom da se smestim u neki kulturni centar, gde će se osećati miris civilizacije, koji je vrlo potreban čoveku rodjenom na Balkanu, i sa skromnim obrazovanjem.

Sticajem okolnosti opredelio sam se za London, a pre svega zato što je moja supruga, arhitekta, tamo moga da zaradjuje za nas oboje – i na to pristala, verujući u neku moju misiju, što mi i dan-danji izgleda neverovatno. Jednostavno, mislim da se naša književnost opija i umire u našim kafanama.

Ja jesam disciplinovan čovek, ali to ti ništa ne vredi kad nemaš vremena i nemaš bistru glavu. Osim toga, za ovu vrstu literature kojom se ja bavim potrebno je mnogo istraživanja, učenja, kopanja po istoriji, po arhivama. Znači, da bi se pisalo, moralo se učiti, istraživati, a da bi se istraživalo, valjalo je imati mnogo vremena.

I tako, rešim da pobegnem. Pošto sam od svoje žene dobio na poklon slobodno vreme – i veliko poverenje, ušao sam u eksperiment. Pokazalo se da, oslobodjen brige za zaradom, i fizički izolovan od naše kafane i našeg načina druženja, koji meni inače jako godi, mogu da zagrejem stolicu i mogu ponešto i da napišem.

7 comments:

Anonymous said...

Postovana Gospodjo,

Moj komentar nije direktno vezan za ovaj blog, vise je pitanje koje nemam kome da uputim.
Zivim vec godinama van zemlje i kad god se povede ozbiljna diskusija o knjizevnosti, medju mojim prijateljima sa engleskog govornog podrucja, ja ne mogu da ne pomenem Gospodina Pekica i bar dve njegove knjige. Nesreca je u tome sto moje odusevljene ne mogu podeliti sa svojim prijateljima ni na nikoji drugi nacin do pokusaja da prepricam sadrzinu i docaram sustinu njegovih genijalnih ostvarenja i originalnog nacina misljenja. Sa vremena na vreme proverim preko interneta ima li kakvih boljih novosti u nadi da cu naci prevod "Besnila" ili "Atlantide" na Engleski. Ima li nade da se ovi textovi pojave u buducnosti na trzistu? Ja iskreno verujem da cak i komercijalizovana verzija, na primer "Besnila", blokbaster film izvan svih proporcija. Istina je da ekranizacija ovakvog dela, ne i bila ni blizu originalnog ostvarenja. Istina je da bi "holivud" napravio farsu samog konteksta,...ali u isto vreme, mnoge bi navelo da procitaju knjigu i ono sto je najvaznije, genijalnost sazeta u dzepno izdanje, za sada dostupno uglavnom srpkoj i hrvatskoj govornij manjini, bila bi dostupno gotovo celom covecanstvu... marketing je danas najjace oruzje, jace od atomskih bombi. Cak i akcioni/triler film bez pretenzije za neko dublje ulazenje u sustinu dela, bio bi izvrsna reklama knigu.
Vera

Ljiljana said...

Postovana gospodjo Vera,
Pre svega da Vam se zahvalim na javljaju i na laskavim recima za Pekiceva dela.
Postoji nada da se "Besnilo" stampa na engleskom jeziku u skoroj buducnosti. Prevod je postojao vec odavno, ali do sada se nije nasao izdavac. U medjuvremenu ja sam ceo prevod dala na ovom blogu u nastavcima, za stampanje se moramo jos malo pretrpeti. Sto se filma tice i sam Pekic je smatrao da bi bilo veoma skupo da se roman ekranizuje. Bilo je tokom godina interesenata, ali na zalost nikada nije doslo do realizacije projekta.
U svakom slucaju drago mi je da ste ovaj blog pronasli i verujem da cete naci puno interesantnih Pekicevih odlomaka, misli i eseja.
Srdacno Vas pozdravlja
Ljiljana

Anonymous said...

Ovih dana kada ne vredi gledati televiziju jer sve sto se moze videti je vandalizam i huliganstvo, satima sam citao vas blog i to sto sam saznao za njega bilo je najlepse sto mi se dogodilo ovih dana. Procitao sam desetak Pekicevih knjiga i jos uvek trzim rec dostojnu da ih opise. Hvala vam sto postojite, pruzajuci utociste ovom boljem delu srbije.
Gimnazijalac iz Nisa

Ljiljana said...

Postovani Anonymous,
uvek je za mene zadovoljstvo kada se neko nov pridruzi ovom blogu. Takodje ako ovi Pekicevi tekstovi pruzaju nekome uvid u neke nove vidike, nateraju na razmisljanje, to je sjajno i ispunjavaju svrhu ovog bloga. Nadam se da cete tu naci sto zelite i samo nastavite da ga pratite. Kada i ako imate vremena u arhivi starih tekstova ima sto sta da se procita.
Srdacno Vas pozdravljam.

Anonymous said...

O Диииивно Мадам Љиљана
Ево покушала сам и направила групу на фејсбуку која се зове
Branislav Pekic Was Awsom writter
Eтогац само то дојављујем

Ljiljana said...

Postovani Anonymous,
Hvala Vam veliko na javljanju.
Medjutim niste ostavili adresu za "fejsbok" tako da ne mogu da to pronadjem, mada bih volela da citam ono sto se tu nalazi. Osim toga kako tacno glasi taj Vas blog ili sajt? Jedna mala ispravka Pekicevo ime nije Branislav nego Borislav.
Srdacan pozdrav.

Masha said...

Da li postoji izdanje "Atlantide" na engleskom?

To je moja omiljena knjiga i htjela sam prijatelju (koji ne zna srpski) da poklonim knjigu na engleskom ...

Hvala i Pozdrav

Masha