Friday, February 15, 2008

Vreme reči-IIIf deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Forma se nalazi pisanjem” – (VI nastavak) razgovor vodio Radoslav Bratić, “Književna reč”, Beograd, 10. 1. 1979.

Žanrovski gledano, šta je “Zlatno runo”?

Borislav Pekic Exhibition Brochure 2000

Možda bi se moglo reći da je to neka vrsta sinkretičke polifonije. Nastojao sam, naime, ali samo pod prinudom gradje i njenih zahteva za odgovarajućim literarnim oblikom, da amalgamiram prozni sa dramskim iskazom, porodični, psihološki, epski, intelektualno-metafizički, pikarski roman, fantasmagoriju sa groteskom, a obe s intelektualnim disputom.

Bilo bi, u stvari, bliže mom postupku reći da sam tokom rada, bez ikakve prethodne racionalizacije, “pod perom” birajući formu literarnog izražavanja, tu i tamo, silom unutrašnjih okolnosti, dobio – ako uopšte jesam – ove sinkretičke spojeve.

Meni je u ovako kratkom vremenu i prostoru potpuno nemoguće govoriti o strukturi “Runa”. Možda ću jednog dana objaviti beleške povodom nje, pisane tokom pripremanja i rada na knjizi. U svakom slučaju, jedno mogu da kažem bez bojazni da će me vlastiti rad opovrgnuti: Struktura “Runa”nije čaura u kojoj se odigrava ideja “Runa, već je to njegova ideja. Struktura, takva kakva će biti, jedna je od ideja same knjige, kao što je ljudska koža deo tela, a ne nešto što mu tek pokriva oblike.

Kod nas je bilo dosta priče o dokumentu i dokumentarnosti u umetničkom delu. U tekstu, objavljenom u “Književnosti”, razlikujete dve vrste problema: na koji se način i po kojem modelu dokument inkorporira u tkivo romana, i u kojem se obliku, izvornom ili izmenjenom, simbioza dokumenata i proznog tkiva vrši. Dalje i sami navodite probleme koji nastaju u tumačenju nekog dogadjaja, s obzirom na različite podatke o samom dogadjaju.

U tom smislu organizovan je i nečuveni napad na Kiša. Šta je zpravo za vas dokument? I kako ga pisac može iskoristiti?

Blagodareći jednom neknjiževnom povodu, kojem je mesto medju piljaricama a ne piscima (pri čemu bi se, siguran sam, većina piljarica ponela časnije i pametnije od nekih naših pisaca), književnost je došla u glupu situaciju da brani jedno od svojih legitimnih prava, priznatih i korišćenih bezbroj puta.

Ja bih te razgovore o dokumentarnosti i dokumentu, pogotovu sa nekompetentnim partnerima, smatrao besmislenim da pomoću njih nije morala biti branjena jedna sjajna knjiga. (Mislim, naravno, na “Grobnicu za Borisa Davidoviča” Danila Kiša.) Ja i sada ne bih trošio preveliki prostor za definicije.

Nije pitanje šta je dokument – jer on je sve – već kako ga najefikasnije uklopiti u tkivo jedne knjige da joj on, bilo u izvornom, bilo u izmenjenom obliku, da jednu novu dimenziju, nepostizivu drugim sredstvima.

To su prava pitanja, i s njima se pravi pisci suočavaju za svojim pisaćim stolom. I ako je knjiga bazirana na dokumentu dobra, oni su ih dobro rešili. Svaki drugi aspekt problema smatram – neprofesionalnim.

Govoreći o dokumentu, kažete: “Ništa ne sme da ostane izvan poglavlja, ništa izvan literarne stvarnosti. Literatura mora ući u simbiozu s istorijom.” Šta je po vama ta literarna stvarnost? Kako gledate na problem simbioze kada je u pitanju tzv. savremena proza, koja, u ovom trenutku, govori u najrealističnijem smislu? Kada za vas nešto postaje dokument?

Pod literarnom stvarnošću podrazumevam, naravno, moju transpoziciju stvarnosti. I ne mislim da bi proza koja se bavi ovim danom, i to u doslovnom značenju reči, s obzirom na pravo dokumentovanje, morala biti išta suzdržljivija od proze koja se bavi srednjim vekom. Sve što se učini, izjavi, napiše danas ujutru, već uveče je dokument i već istog dana legitimna tema literature.

A što nije, ili je to kod nas tako retko, razloge valja tražiti u našim opravdanim i neopravdanim inhibicijama. Živi su svakako uvek osetljiviji od mrtvih, ali se još nije dogodilo da bi bilo koja stvarnost sprečila književnost da se njome otvoreno bavi.

Vaša generacija (uz sve ograde na ono što ovakva imenica može da nosi) napisala je hvaljene i vredne knjige. Da li biste mogli naznačiti neke zajedničke karakteristike i bitne razlike s obzirom na način oblikovanja proznog tkiva?

Ako u vidu imate moje lične prijatelje – u prvom redu mislim na Davida, Kovača, Kiša, D. Mihailovića – i pod uslovom da već jednom zaboravimo na nesrećan pojam takozvane generacije, škovan u cilju komotnijeg kretanja našom književnom situacijom, kao da je ona baš toliko mutna i neprohodna da se pisac može kroz nju probijati jedino u gomili,

ako, dakle, odbacimo nemoguće spajanje ljudi u književna godišta, iako im datume rodjenja razdvaja po desetak godina, i u nekakve “literarne škole”, iako su im osnovni postupak, rukopis, pa i književna praksa sasvim različiti za svakoga ko ima vremena da to vidi, u tom slučaju bi se možda moglo govoriti o nekim crtama koje bih ja nazvao paralelnim, nipošto zajedničkim, jer svaka od njih u svakom od nas ima svoje forme i idiome.

U najopštijem smislu to bi, po mom mišljenju, bilo “stvaralačko odbijanje stvarnosti”, u onom smislu koji je tom pojmu dao Krleža kad je govorio o njenom “negativnom prihvatanju”, i znatna sloboda u korišćenju, mešanju, sintetiziranju raznih književnih formi. Razlike koje u našim knjigama postoje, medjutim, spajaju nas daleko dublje i trajnije od svih eventualnih sličnosti.

Verujete li u onu Lukačevu misao (koga još neki često citiraju, a drugi ga preziru) o romanu kao sintezi nauke i umetnosti? Šta mislite o nekim važnim promenama (kompromisima) i njegovom (i uopšte u piščevom) životu i mišljenju?

Ne. Ne verujem apsolutno ni u šta što je Djerdj Lukač napisao, rekao, mislio ili učinio (čak kad bi slučajno bila istina), a bilo je toga, bogami, podosta tokom njegovih dijalektičkih metamorfoza duž linije tzv. objektivnih istorijskih okolnosti, pa ni u spojeve umetnosti i nauke, isto onako kao što ne verujem u spoj umetnosti i politike, umetnosti i kulinarstva ili umetnosti i bilo čega drugog.

Što se tiče Lukača, ne mogu odoleti da ne kažem i ovo: Svi smo mi, na svoju žalost i sramotu, imali tokom života svoje velike i male kompromise, ali nismo svi od njih pravili vrlinu.

6 comments:

Petar n. said...

"Svi smo mi, na svoju žalost i sramotu, imali tokom života svoje velike i male kompromise, ali nismo svi od njih pravili vrlinu."

Poštovana gospođo Pekić,
izvinite na možda pomalo banalnom pitanju, pa i donekle privatno intoniranom, ali moram da Vas upravo tako pitam: Da li je Vaš suprug ikad mogao da kaže nešto neinventivno, neinspirativno, neoriginalno, jednom reči - da li mu se ikad omaklo išta - banalno?
Posle intenzivnog iščitavanja ovih razgovora, nisam mogao da odolim da takvo pitanje i Vama i sebi ne postavim, baš kao što nisam mogao da odolim da ne prepišem ovu Pekićevu rečenicu koja tretira život i delo Đerđa Lukača. Budem li išta u skorije vreme objavljivao (mislim najpre na novinske članke),verujte mi (i izvinite) sumnjam da ću odoleti da je ne ukradem!

Inače davno sam čitao "Vreme reči". Mnogo sam toga zaboravio i sad uživam, čini mi se više nego davnih dana. Sigurno me decenija deli od poslednjeg listanja te sjajne knjige razgovora koju sam, na žalost, nekom posudio na čitanje, a taj mi je, kakav je i red kod nas, nikada nije vratio. Zato me interesuje da li ste možda upoznati sa planovima "Solarisa": može li se, i kada, očekivati objavljivanje "Vremena reči"?

Do skorog "razgovora", srdačno Vas pozdravljam!

sanja perić said...

ovo je jedna od mojih najdražih knjiga koju već godinama iznajmljujem na čitanje drugima i uvek je isti feedback: "ne ispuštam je iz ruku!"

sneža kg. said...

Pozdrav svima,
Pitanje za gospođu Pekić: Koje filozofe je najviše i najradije iščitavao Borislav pekić?
Pitanje za gospodina petra: Podseća li vas možda Pekić na Kolakovskog, ako ste ga može biti čitali?
Pozdravljam vas.

Ljiljana said...

Postovani citaoci bloga,
Pekic je u svom prvom intervjuu rekao da u poredjenju sa drugim znacajnim piscima, on jos nije zadovoljan svojim pisanje (ili tako nesto slicno), a taj novinar je objavio razgovor pod naslovom "Pekic ne zna da pise". Od tada nikada nije davao direktno intervjue, nego je trazio da mu se pitanja postave pismeno pa je on onda pismeno i odgovarao. Tako je bio siguran da ce biti pravilno citiran. Medjutim ipak se desavalo da se odgovori skrate i time promeni prvobitno znacenje.
Medjutim sigurno je da mu se desavalo da kaze ili uradi nesto zbog cega se posle kajao, ali ja stvarno ne mogu da se setim necega.
"Vreme reci" je stvarno sjajna knjiga i ja radim na tome da Solaris to u dogledno vreme objavi. Knjiga se ne moze naci nigde, a ja recimo imam samo jedan primerak, pa ga cuvam kao oci u glavi.
Problem je sto treba kontaktirati sve koji su razgovore vodili i od njih traziti saglasnost. No ja sam resena da se oko toga potrudim. Pored toga postepeno cu publikovati celu knjigu na blogu, pa to neka bude za prvu pomoc.
Sto se filozofa tice citao je sve znacajnije, ali ne bih znala koga je 'izcitavao' cesto. On ih je studirao i komentarisao, ali ne verujem da je nekoga bas skroz sledio. Bio je suvise kritican i kod svakoga je nalazio i pozitivne i negativne ideje.
Veoma bih se radovala da Pekiceve ideje ili konstatacije budu inspiracija za neki clanak ili esej. Mudre ljude i njihove ideje treba siriti sto vise.
Srdacan pozdrav svima.

Petar n. said...

Poštovana Snežo,
pre nego što odgovorim na Vaše pitanje (a svakako ću uskoro pokušati da to učinim, jer me zanima, s obzirom da pruža mogućnost za otvaranje još nekih pitanja vezanih za kompleksnost dela, pa i lika Borislava Pekića), želim da ove grozomorne večeri 17. februara, koja me, na žalost, podseća na početke sumanutih devedesetih, citiram velikog pisca čiji nam je blog u isto vreme i ugodno pribežište i idealno mesto za neprestana preispitivanja.
"Svi narodi", kaže veliki Pekić, "koji su istorijski, moraju samim time biti i racionalni, jer se njihov proistorizam i sastoji u njihovom pristajanju uz racionalnu determinantu sveta. Ostali su samo realni. Postoje i ništa drugo. Ništa se u svetu ne bi promenilo da ih nema. Da nema Srba, svet se ne bi promenio, niti bi bio drugačiji nego što je sada. Ali šta bi se dogodilo da nema Amerikanaca?"
Poput proroka (a on je to možda bio) ili pametna čoveka (a on je bez sumnje bio više od toga), još davne 1989, Borislav Pekić je u jednom od poslednjih "Pisama iz tuđine" konstatovao: "Zemlja koja danas nije spremna da pred ulazom evropske pećine s blagom stane s molbom, sutra će stajati s lončetom za milostinju". A u genijalnim "Skakavcima",pominjući prosjake, kaže : Za čoveka koji živi u tesnoj, negrejanoj kući, nema više od jednog odela i više od dva oskudna obroka dnevno, ne može se reći ni da na svom pragu živi dobro, pa ipak, njemu je bolje od prosjaka bez krova nad glavom, obučenog u rite i oprhvanog neizvesnošću u pogledu svake prehrane. U prvom slučaju nesumnjivo je dobra samo izvesna sigurnost koje u prosjaka nema. Takav čovek i više od sigurnosti poseduje. On ima barem teorijsku šansu da, ako ga posluži sreća, svoje stanje popravi. Davno sa sudbinom pomiren, prosjak takvu šansu nema. Nema je, jer je i ne traži..."
Poput kakvih istorijskih prosjaka, u još jednom nacionalnom delirijumu, vršljaju večeras naša nepismena deca beogradskim ulicama, daleko od svake pomisli da su postojali ljudi poput jednog Borislava pekića i da postoje knjige koje politička, crkvena i estradna "elita" ove nesrećne zemlje od "prečeg" posla nije stigla da pročita ili da razume. Ili možda samo zato što od toga nikakve lične vajde nije mogla imati.
Izvinite na malo povišenom tonu koji je posledica patetike trenutka. Povodom sličnosti (i razlika) između Kolakovskog i Pekića "čućemo" se ubrzo, a dotle Vas najsrdačnije pozdravljam.
Poseban pozdrav za gospođu Pekić!

Ljiljana said...

Postovani g. Petre,
drago mi je da ste citirali Pekica povodom ovih nasih nesrecnih dogadjaja. Na zalost nasi politicari (a i njihovi savetnici) slabo nesto citaju, jer su toliko uobrazeni da misle da sve znaju i da im nikakav savet niodakle nije potreban. Mudri svakako nisu pa u sebe ne sumnjaju. U glavnom se nadmudruju, a za buducnost zemlje i naroda kome bi trebalo da sluze - slabo mare. Samo gledaju u sopstveni pupak i nemaju zelju da se oko sebe osvrnu.
Medjutim svaki narod ima politicare kakve zasluzuje. Ekstremni nacionalizam koji je pusten iz boce jos pre nekoliko decenija tesko se u nju moze lako vratiti. Jer to je pocelo jos mnogo pre 90-tih. Ne mnogo primetno ali je seme pocelo da klija. Naravno posle je to uzelo maha, pa uz bubnjeve i talambase uz pomoc medija dovelo do kulminacije. Kako to smiriti i urazumiti? Stalno se podgreva i koristi za odrzavanje na vlasti. Gube se sanse, propustaju prilike koje se tesko nadoknadjuju. Kao i uvek kod nas je slog pametnih i razumnjih tako tanak. Mi uvek idemo jedan korak napred, a dva nazad.
No ne treba gubiti nadu, jer nije jos sve izgubljeno. Stvari se naravno krecu sporo, ali pomaka ima. Znam koliko je cekanje tesko, no moramo se svi truditi, pa ce rezultati doci - kad tad. Pomislite samo koliko je godina Pekic cekao? Ali nije sedeo skrstenih ruku, pa ne mozemo ni mi sebi dopustiti taj luksuz.
Najsrdacnije vas pozdravlja
Ljiljana