“Iskustvo romansijera” – (nastavak) razgovor vodio Pavle Zorić, “Savremenik”, Beograd, XXV, juli 1979.
I onda kada stvarate fabulu, vi nastojite da izbegnete utisak kako život protiče stihijno, u beznačajnostima. Radnju tako vodite kao da želite da naglasite svoje prisustvo. Tačnije govoreći, “slučaj” prestaje to da bude i postaje predznak sudbine. Preokreti u životu vaših junaka samo na izgled dolaze iznenada.
Arsenije Njegovan provodi život u svojoj kući, izolovan od sveta. Prvi put je napušta, posle aprila 1941 – juna 1968, a da pojma nema šta se u medjuvremenu zbilo. Spasilac davljenika (“Odbrana i poslednji dani”) spasava iz reke nemačkog oficira baš onog dana kada je trebalo da napusti tu dužnost, jer dugo nije imao posla, tj. na tom mirnom delu reke davljenika nije bilo.
Ove pojedinosti, koje su prepune simbolike, nisu kod vas retke pa ih stoga ne možemo smatrati nevažnim.
Moj interes je usmeren prema suštini. Suština odbacuje beznačajnosti i sporednosti. Ona zahteva sav književni prostor za sebe. Ona je kao ameba koja te beznačajnosti jednostavno pretvara u vlastitu hranu, a zatim nekorisne izlučevine izbacuje u ništavilo anonimnosti. Suština jednog života redovno je rasporedjena u nekoliko dramskih živčanih čvorova, nekoliko krupnih ganglija u kojima se sustiču i seku sve njegove koordinate.
Tomas Vulf je kazao da je “svaki trenutak prozor za sva vremena”. To je tačno u jednom višem smislu. U praktičnom, medjutim, sve zavisi od širine i položaja prozora. Ako volite zalaske sunca, a nastanite se u podrumu, slabo ćete u njemu uživati. Ako obožavate prostore, a za prozor izaberete puškarnicu, nećete baš mnogo videti.
Potrebno je, dakle, u životu jedne ličnosti (čak i jedne nacije) otkriti one sudbinske čvorove u kojima se nataložilo i njihovo iskustvo, i njihove osobine, a zatim pronaći najpogodnije sečivo (dogadjaj) koji će te čvorove raseći. Krize su ferment koji izaziva ispoljavanje i najskrovitijih oblika i čoveka i njegovog naroda.
Trošiti vreme na životne monotonije, a da one nisu preludijum za trenutke-prozore, u kojima će se taj život izraziti u svoj svojoj kontradiktornoj složenosti, znači nikad ne stići do suštine, nikad do univerzalija zbog kojih čitav taj trud jedino i vredi.
Kao što se opire sporednostima, jer je se ne tiču, suština ne priznaje ni slučaj, jer ga ne poznaje. Suština je zakon po kojem biće živi. Nezakonistosti su joj strane. Ako se dogadjaju, zbivaju se izvan nje. Ali čim se njoj dogode, postaju one sudbinske. Ne što bi, možda, one to bile same po sebi, već što ih naša suština kao takve uzima.
Nepoznate unutrašnje veze spajaju datume naših proticanja, duboko ispod logičkog privida plete se mreža što spaja razna doba, mreža čiji će nam kroj zauvek ostati nepoznat. Tu i tamo prodre u naše dimenzije neki nagoveštaj i to je sve. A on se može naći samo u časovima u kojima čovek, pa prema tome i njegova književna projekcija, prolaze kroz naročita iskušenja, isto onako kao što zazivanje duhova nije moguće bez stanja transa.
Simboličnost o kojoj govorite, samo je posledica ovog izbora. Sve što je suštinsko istovremeno je, i samim tim, i simbolično. Sve što je suštinsko spaja se medjusobno ispod privida različitosti. Govoreći o jednoj suštini, govorimo i o drugoj. A to je definicija simboličnog jezika. Realnost se njime ne ukida. Ona se samo čini opštom.
Pitanje se može postaviti i sasvim praktično. Od kakvog bi književnog interesa bio jedan Gavrilović da nije spasao nemačkog oficira 1944? I to baš 1944. Jer od toga da spase 1978. ne bismo književno dobili ništa. Od kakvog bi to bilo interesa da on nije profesionalni spasilac davljenika nego slučajni prolaznik? Da spasavanje iz vode nije samo njegova profesija, već i njegova suština?
Ili, da li bi “Kako upokojiti vampira” mogao da opstane s jednim kasapskim kalfom u ulozi Rutkowskog? To što je istoričar, nije slučajno. Slučajno bi bilo da je – kasapin. Prebacujući Hrista u mit, mi dopuštamo čudima, odnosno prilikama za njih, da ga presretnu kad god su mu nužna, kad god je to pisano.
Pošto smo sebe iz svakog mita izuzeli, naravno da nam se čini da nam se sve dogadja slučajno, a najčešće i nezasluženo. Treba, medjutim, ostaviti malo mesta u svom srcu i za sumnju da će udarac kojim smo nekome razbili glavu možda našeg potomka ubiti kad mu kao cigla na glavu padne.
Jedan kritičar je, govoreći o “Uspenju i sunovratu Ikara Gubelkijana” primetio da je teško poverovati kako jedan klizač na ledu može govoriti jezikom filosofskih simbola. Hoće li cela stvar postati jasnija ako se povest o klizaču i njegovim odnosima prema okupatoru, prema zlu uopšte, posmatra na nivou alegorije, a ne realističke priče?
Verovatno da hoće, ali čemu? Alegoričnost, ili da kažemo simboličnost te priče, posledica je dodira Ikara Gubelkijanja sa suštinom stvari, u časovima krize, i u sasvim realnim okolnostima. (Što ih on vidi kolosalno uvećane, to je stvar njegove umetničke i moralne osetljivosti.) Ako takvo osećanje života ne bi moglo da opstoji, na ledu naše 1943. ne bi ni za nas važilo, ne bi sugerisalo ništa o ledu 1978. ili 2000.
Stoga je izbor filosofskih simbola (ukoliko su oni zaista filosofski, a ne pretežno umetnički, kao što ja držim) ne bih tumačio težnjom za alegorijom. Mada, naknadno, alegorija pomaže da se otkloni primedba kritičara o kome govorite.
Ja lično ne vidim zašto jedan klizač na ledu (ne svi, samo jedan jedini, u ovom slučaju Ikar) ne bi načelno bio sposoban za filosofsko mišljenje i izražavanje. Ono nije profesionalan zabran, i u većoj ili manjoj meri obeležava mišljenje svakog čoveka od nekog formata. Tu bi se mogla razviti jedna vrlo složena kontraargumentacija, za koju se nema ni prostora ni vremena, ali ona i nije važna.
Mislim da je za mene kao pisca mnogo korisniji jedan element istine, dobrog zapažanja u toj primedbi. Samo je, po mom mišljenju, previdjen pravi uzrok mestimičnom neskladu izmedju Ikara i onoga šta i kako on misli. On nije u potrebi jezika filosofskih simbola (ako njega ima, u šta sumnjam), nego u osnovnom literarnom tonu pripovedanja, u rukopisu, odnosno u ključu iz kojega je nastao. Ima se utisak da je ton za oktavu viši nego što je bilo nužno i da bi jedna čišto tehnička intervencija u tom smislu ovu primedbu mogla da zadovolji.
No comments:
Post a Comment