“Forma se nalazi pisanjem” – (II nastavak) razgovor vodio Radoslav Bratić, “Književna reč”, Beograd, 10. 1. 1979.
Za vašu prozu kažu da se “bavi pitanjem morala” (čime drugim da se bavi?). Koliko taj samoizbor čovekov zavisi od samog čoveka, koliko od okolnosti koje stoje oko junaka? Menjate li se i sami pod uticajem svojih junaka?
Mislim da se o moralu uvek i pod svim okolnostima i može i mora govoriti. Usudio bih se reći da, ako se o moralu ne bi moglo govoriti, ne vidim o čemu bi se uopšte govorilo, odnosno šta bi još drugo zadržalo svoj smisao da bi se o njemu govorilo? (Raspravljamo, naravno, o moralu u njegovom širem smislu, možda i u najširem, kao sumi uticaja našeg života na tudje.)
Spoljne okolnosti mogu, ali ne moraju uticati na našu sposobnost opredeljenja, na naš samoizbor. Neprestano se susrećemo s primerima žrtvovanja sopstvene sreće, egzistencije, pa i života nečem što se, iz ovog ili onog razloga, smatra vrednijim i od sreće, i od egzistencije i od života. U protivnom došli bismo u poziciju da stvarni samoizbor dopuštamo jedino Kaligulama.
Čovekove sposobnosti izbora ne stoje ni u kakvoj vezi s količinom vlasti, moći i mogućnosti koje pritežava, već s ličnošću kakva je u danom trenutku. Odgovornost se sastoji u spoznavanju pravog izbora, a ne u mogućnostima za njega. Onaj ko spozna važnost izbora, umeće i da bira.
Ima li pisac pravo na moralne zahteve od svojih junaka?
Zahtevati moralno ponašanje od svojih junaka, koje ste, sedeći za pisaćim stolom, kraj čaše viskija, uz neki znameniti kvartet koji vam gudi Baha, u medjuvremenu, uz pomoć zloćudne imaginacije, spleli u najbiranije fizičke neprilike i moralne dileme, u najmanju je ruku neuvidjavno.
Jedino što možete jeste da od njih ništa ne zahtevate, nego da se što više približite slici stanja i uzroka koji su prethodili njihovom ponašanju, ma kakvo, inače, ono bilo. A suditi pisac sme samo sebi. Sam Bog zna da svako od nas za takve parnice pruža dovoljno povoda.
Znatiželjniji čitalac često piscu postavlja pitanje: ume lid a mrzi nekog svog junaka....
Neću da krijem da sam u ličnom životu priličan puritanac s malo razumevanja za ljudske slabosti, uključujući i sopstvene. U svojoj literature, medjutim, trudim se da što dublje i dalje pomeram granice poimanja sveta kakav stvarno jeste. Ja ne umem da mrzim niti da prezirem ličnosti svojih romana, čak i kada bi one, da u našem životu borave, bile čudovišta.
Parentetički kazano, kada bih uzeo da opisujem Hajnriha Himlera, jag a ne bih mogao mrzeti – inače ga ne bih mogao napisati – niti bih prema njemu, dok ga”oživljavam”, mogao osećati ono što osećam prema uspomeni na stvarnog rajhsfirera. (Budući da sam, dok ga stvaram, on, izgledalo bi da mrzim sebe.) Nemoguće je, na primer, ne videti da sam ja u “Vampiru” Steinbrecheru pružio sve misaone šanse, bez obzira na lično mišljenje o njegovim generalizacijama.
Rdjava impresija, koju na čitaoce ostavlja, potiče u prvom redu od njegove sopstvene filosofije, u otvorenoj nesaglasnosti s onim što mi, ili bar većina nas smatra zdravim i moralnim rasudjivanjem, a potom i od negativnih komentara Rutkowskog.
U “Zlatnom runu” ima osoba, iz mladje generacije Njegovana, s čijim se političkim ubedjenjem ja apsolutno ne saglašavam, pa ipak sam se trudio da im pružim najjače argumenta, koji su mi bili dostupni i poznati, makar se u kontekstu književne situacije, neke kontraverzije, pokazale jačim od onih što ih u životu u sličnim kontraverzijama zastupam. (Kad tu ravnotežu ne uspevam postići, razlog nij u predubedjenju, već u mojoj nesposobnosti.)
Time hoću još jednom da podvučem: moja namera nije da sudim, niti da morališem na temu ljudskog ponašanja, ukratko “da upravljam savestima”, a ako se smatra da zastupam i u književnosti neka moralna gledišta, kojih inače nastojim u životu da se držim, onda taj utisak potiče od moralnog osećanja samog čitaoca. Izraz je to njegove, a ne moje moralnosti.
Bavim se, dakle, “pitanjem morala”, kao što se bavim i svim drugim uslovima naše egzistencije u njihovom medjusobnom odnosu, koji stvara svet onakvim kakvim ga mi vidimo, osećamo i podnosimo. Moral ne postoji “za sebe” i “zbog sebe”. On živi jedino u odnosu na druge, da baš ne kažem i zbog drugih, kao što prema jednoj od brojnih teorija temporalnosti vreme ne postoji izvan odnosa medju pojavama i promenama u njima.
No comments:
Post a Comment