Friday, February 29, 2008

Vreme reči-VIId deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“I djavo se ponekad oklizne...” – (III nastavak) razgovor vodio R. Bratić, “Književna reč”, Beograd, 25. decembar 1983.

I u “Runu VI” za takvu revoluciju pledirate? Ili ste u principu protiv svake revolucije?

antonchristian_020_120

Kakvu revoluciju? Bože me sačuvaj! Mislio sam, u stvari, na duhovnu reformu, koja doduše, ima revolucionarnu sadržinu, ali ne i revolucionaran oblik. Ali, ni za nju ne plediram. Ni za šta ja ne plediram. Ja sam arheolog, nisam prorok.

U “Runu VII” prosto opisujem mitski moment u kojem se čovečanstvo, kodirano u još poluzverskom Noemisu (Simeonu), odvojilo od duhovnog Arga i uputilo Trakijom (u metafori poistovećenom fizički sa Hadom, misaono sa Istorijom) svojoj naopakoj civilizaciji ostavljajući taj Argo naših propuštenih mogućnosti da, sa stvarnim Polubogovima i Herojima, otplovi po pravo Zlatno runo, dok mi još i dan danji veslamo za lažnim.

U potrazi za tim pravim Zlatnim runom svih Noemisovih simeonskih potomaka nije drugo do žudnja za novom šansom, “drugim životom”, košmaran san o pravom življenju osudjenika na besmisleno umiranje.

U fantasmagoriji “Zlatno runo”, vreme uokvirujete dvema velikim katastrofama koje su vezane za propast dveju velikih kultura. Kao da u podtekstu tih propasti stoje materija i ropstvo, a potom i večno vraćanje, večno ponavljanje?

Do V knjige “Runo” je istorijski ograničeno svršetkom propasti vizantijske kulture u padu Konstantinopolisa godine 1453, i početkom propasti gradjanske kulture u Drugom svetskom ratu. Sedma knjiga granicu pomera u mitsko vreme, u inicijalnu katastrofu koja je i uzrok i arhetip svih potonjih.

To je poraz duhovne alternative i trijumf materijalističkog koncepta civilizacije, čime se potvrdjuje vaša sugestija koja “materiju i ropstvo” vidi medjufunkcionalno na poslu razaranja budućnosti.

Razaranje usled neizbežnog ponavljanja uvek istih pogrešaka?

Pogreške ne moraju biti baš iste, isto je ogrešenje. Ako su iste, na višem su stupnju. (Premda je ovo, zapravo, privid rdjave perspektive. Obim jedne propasti ne zavisi uvek samo od njene težine već od obima onoga što je za propast preteklo. Poslednja atomska bomba može biti najeksplozivnija, a ipak nikoga ne ubiti.)

U svakom slučaju, ponavljanje je neizbežno. Pogrešnim putem ne stiže se do pravog cilja. Ma koliko taj put prepravljali, krpili, podzidjivali, glačali, ma kako unapredjivali brzinu i bezbednost svog kretanja, na kraju možemo stići jedino tamo gde nas je uputio pogrešan izbor puta...

Stići – gde?

Možda u Novu Atlantidu. Predložiću, naime, jednu mogućnost kraja u romanu ”Atlantis”, jednom spoju negativne utopije, klasičnog epa i savremene istrebljivačke drame koja se, istina, dogadja danas, ali gde je budućnost već prošla, samo ne verujem da će vam se ta mogućnost osobito svideti.

Zašto? Bićemo u njoj mrtvi?

Ne. Samo nećemo biti živi.

Zar to nije isto?

Videćete da ponekad i nije, premda ćete, nakon čitanja “Atlantisa”, voleti da jeste.

U medjuvremenu, dok smo još živi, dopustite mi jedno opšte pitanje. Vi ste u “Runu” razbudili i rekonstruisali jedno vreme, dogadjaje i atmosferu u kojoj žive generacije porodice Njegovan. Može li, kako i koliko, romansijer autentične istorijske činjenice pretočiti u prozu?

Ako sam “razbudio” jedno Vreme, završio sam posao, ako sam ga tek “rekonstruisao” – propao sam. Mnogo je onih koji znaju iz groba vremena iskopati leš prošlosti, ali ih malo ume prizvati njene duhove. Svoj rad na “Runu” – a ponoviću da u “Srebrnoj ruci” – shvatam spiritistički, ne istoriografski. Oživljavanje istorije je delo magije, nije nauke.

Neka vas ne zavarava obilje istorijskih podataka (od koji su neki izmišljeni) u mojim knjigama. Sve je to – šminka. Šminka čini lice vidljivim, ali ga ne stvara. Možete vi o jednom dobu znati sve što je dostupno, možete zatim sve to u svoju knjigu potrpati, ako ne umete dešifrovati njegov Duh, ako nemate magičnu lozinku vaskrsenja, ono “ustani i hodi!”, dobićete animirani, ne pravi život, lešinu koja se kreće, ali ne živi.

Ličiće to možda na prošlost, ali prošlost neće biti. Neposedovanje te lozinke uzrok je katastrofalnom promašaju Grejvsa u njegovoj “rekonstrukciji” Vizantije (“Vojvoda Velizar”); posedovanje ključa uzrok je snazi “Hadrijanovih memoara” M. Jursenar, potresnoj ubedljivosti “Vremena smrti” D. Ćosića i nadistorijskoj istinitosti Manovog “Josifa”.

Pod uslovom da mu cilj nije pokazati šta o prošlosti mislimo, nego koliko god je to izvodljivo – a upravo zbog te prinude na stav to je teško – tu prošlost kakva je bila za one koji su je živeli, pisac istorijske proze ima neke šanse. Ali za to valja biti medijum, ne stvaralac.

Valja se hipnotički predati signalima “one strane”, proricati unatrag, očistiti se od naslaga iskustva koje su nas od prošlosti razdvajale, ukratko – biti nevin.

Mnogi prošlost znaju i da zloupotrebe.

Prošlost se ne sme zloupotrebljavati za pokriće tekućih ideja. Belu od Crne magije deli odbijanje prve da se koristi onostranim silama u zemaljske svrhe. Crna ih magija stavlja u svoju službu. Ali cena se uvek na kraju plati.

5 comments:

Anonymous said...

Postovana gospodjo Pekic
Nedavno sam procitao "1999". Rekao bih da ima slicnost po ideji sa
"1984", podseca na stil na koji smo navikli u delima Artura Klarka i Isaka Asimova, po porukama koje salje i povremenoj infantilnosti podseca na Egziperijevog " Malog princa". U svakom slucaju najvise lici na samog Pekica, a to je najveci kompliment. Ime glavnog junaka, Arno, podsetilo me je na bibliska i mena i voleo bih ako biste mi objasnili kako je nastalo, ima slicnosti i sa imenom Argonauta, nije li mozda to pravi izvor.
Milos Jonic
gimnazijalac iz Nisa

Anonymous said...

Nisam pomenuo da sam odusevljen knjigom, ovde je sada popularan izraz ushicen, ali se to valjda podrazumeva.

Ljiljana said...

Postovani gospodine Jonicu,
milo mi je da Vam se "1999" dopada, medjutim ima nekih koji je bas ne vole. Meni je uvek bila veoma interesantna i nekako specijalna. Ne znam da Vam odgovorim kako je nastalo ime glavnog junaka, ali mozda ste u pravu da ima veze sa Argonautikom.
Ja sam uvek smatrala da ovaj roman ima elemente poezije, narocito na pocetku.Kao neka pesma u prozi. Nisam bas sigurna za Vas izraz infantilnost. Ne bih taj izraz upotrebila ni za "Malog princa", no ne pada mi na pamet pravi izraz koji bi odgovarao. Svakako da ima elemente koji podsecaju na "1984" kao i na dela Klarka i Asimova koje je Pekic rado citao.
Srdacan pozdrav.

Anonymous said...

Slazem se sa vama, gospodjo Pekic, da sam izraz nije bas najsrecnije izabran, ali bi se reklo iz vaseg izlaganja da je osecaj bio dobar.
Zahvalan na odgovoru
Milos Jonic

Aleks said...

Možda pre neiskvarenost i neposrednost, kao i jednostavnost, nego infantilnost?

Moje poštovanje,
Aleksandra