“Političke sveske“-3 deo

Iz knjige “Političke sveske“-3, od Borislava Pekića, izdanje „Solaris“, Novi Sad, 2001. Izbor Ljiljana Pekić.

Osećanje mladosti vredi više od mladosti, jer ne podleže starenju.
*****
Najbolje se vlada kad narod spava. Onda ne oseća da njime vladaju.
*****
Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. Trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim, pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema spremnosti da se vlada nego prema spremnost da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
*****
Doktrine su sredstvo da se objasni prirodan tok stvari. Paradoksalno je da ih revolucija u čije se ime sprovode ne podnosi. Doktrineri su najlošiji revolucionari, najbolji opozicionari i najkratkotrajniji vladaoci. Kao i ’umereni’ oni su svakoj oligarhijskoj vladi potrebni. Između istrčavanja prvih i izostajanja drugih, vlada može da izabere put. Ostavši i bez ’neumerenih’ i bez ’umerenih’, jakobinci su lako postali plen teridorske kontrarevolucije.

Da su ih imali uza se, prisustvo umerene struje ne bi izazvalo gnev Konventa, a prisustvo ’neumerene’ obezglavilo bi taj gnev i da se digao. I posle Ebera i Dantona bila je potpuno priorodna i logična Robespjerova smrt. Ubijajući njih, on je uništio i obale i elan revolucionarne reke. Ostala je samo voda koju je opšte nezadovoljstvo Prerijalskim zakonom o teroru lako i bespoštedno upilo.
*****
Pored muzike i istraživačkog putovanja, još samo politika ima onu čar, koju mogu dati pomešani jedino kocka i čežnja. Politika spada u one pustolovine čije pogreške nemaju prilike da se ponove. Njena veština je od one vrste koju možemo naći kraj dobrih kartaških stolova.

Ali bi sasvim neprilično bilo zaključiti da se ona može naučiti. Biti političar kao i nitkov – dar je koji nije svakome dat. Ono što je čini čudnom je sposobnost sa kojom ume, ako je najvišeg reda, da spoji uzvišene ciljeve sa najnakarnijim sredstvima. Štaviše da od najnakaradnijih sredstava načini uzvišene ciljeve, ili od tih ciljeva nakaradna sredstva.

Uvek pustolovna, ona je ponekad lepa, neretko zanimljiva, a u izvesnim slučajevima može biti i dobra. Medđutim, ima trenutaka kada liči na poeziju i po nadahnuću i po izvođenju. U svakom slučaju stari Kancelar je u pravu: „Die Politik is keine exakte Wissenschaft“. (Politika nije nikakva egzaktna nauka.)
*****
Pesimizam je pre svega stvar morala, a ne metafizike. Jedna filosofija kojoj je prethodilo duboko osećanje moralnog bola, ne mora slediti taj bol do ’propasti sveta’. Ona to i ne čini. Ako očajanje postoji, filosofija nije tu da ga opravdava nego da ga objasni, ne da ga propoveda nego da ga ispita. Jedna filosofija koja svuda vidi bol, nije još filosofija koja ga želi. Filosofija nije hrišćanska martologija, niti cirk u kome profesori mudrosti uživaju da ih komadaju lavovi njihovih vlastitih ideja.

Očajanje kao filosofija ne postoji. Postoji očajanje kao moral, kao izbor. Ne, Lukač ne voli da se tiska sa mnoštvom u raju i svetlosti. On gaji neka duhovno aristokratska osećanja, koja su za pohvalu. Na jednoj strani su marksisti, i naravno g. Lukač, i to je stranka izabranih koji „vide glavnu liniju po kojoj se kreće čovečanstvo“, a na drugoj je strani čitava pethiljadugodišnja civilizacija sa svojim idejama, genijima i delima u potpunom mraku ’filosofije očajanja’.

Svetlost i Tmina. Đavo i Dobri Bog. Greh i Nada. Eto alternativa koje nam nude marksisti. No sam Lukačev akušerski napor, jer Lukač zajedno sa svojim jednomišljenicima „vidi porođajne bolove novog sveta i pokušava da mu ublaži te trudove“. (Eto kako sama reč „ublaži“ pokazuje nepristrasnu volju da se pretvori u reč ’umnoži’ koja bi bolje odgovarala Lukačevim naporima.)

Sam taj napor ne bi me potakao na komentar, jer nije ni prvi ni poslednji u najezdi ’spasilaca’ svih boja, da ne ilustruje čitav jedan stil, naduven, dosadan, varvarski samouveren, sveznadarski, koji odlikuje sve marksističke pisce izuzev tri prva i najveća. (Nemoguće je otvoriti ijednu njihovu knjigu, da čovek već na prvoj stranici ne dozna – kako oni jedini su u pravu, kako oni jedini znaju šta hoće, kako oni jedini umeju to što hoće!)
*****
Šta je došlo umesto svojine posle proleterske revolucije? Posle buržoaske nastalo je bogatstvo „iz eksproprisanih plemićkih imanja, iz spekulacije sa devalviranim novcem, iz zloupotreba sa oskudicom robe, iz prevara rathih liferanata“. Tačno ’ Nisenžan i Gorio!

Posle proleterske bogatstvo se pre svega sastoji u moći koja nije podložna kritici. Jedna nepogrešivost, koja ne samo da se mora slušati nego i hvaliti. (Savremeni utilitarni režimi proširuju svoje zahteve. Nekad se od naroda tražila smo pokornost. Danas se zahteva od njega da bude zadovoljan. Pesimizam je antidržavno osećanje!)

Što se tiče svojine, ona po svom karakteru počinje da liči na dispozicione fondove predratnog Ministarstva spoljnih poslova. Direktori državnih preduzeća ’tipski’ su barem toliko koliko su to bili Nisenžan ili Gorio u doba restauracije. Međusobna zavisnost nije ništa manja ako nije veća nego u doba ’zlatne lihve’.

Nažalost ova zavisnost nije one idealne vrste koju su obećavali socijalutopisti. To nije zavisnost po volji nego po interesu. Komplikovanost odnosa u kome je primoran da živi jedan socijalistički činovnik, nije ništa manja od one u kojoj pliva jedan buržoaski birokrat, s tom razliko što ovaj poslednji nema druge alternative na izbor, i što danas činovnika ima bar pet puta više nego pre.
*****
Strpljenje je izgovor za nemoć ili kukavičluk, što je još gore.
*****
Posle 1848. nebo nije bilo nastanjeno jedino „mit den Engeln and den Spatzen“ (anđelima i vrapcima) kamo ih je uputio oduševljeni Hajne nego i njime lično. Posle 1848. pesnik je shvatio da se čovek nikad ne sme odreći svog prava na nebo, koje je isto toliko nepovredivo koliko i pravo na hleb.
*****
Nigde ni u jednom sistemu osim možda u ’zlatnom dobu feudalizma’ nije postojala tako iznijansirana hijerarhija međusobne zavisnosti, niti su vazalno odnosi bili tako rafinirani kao u jednom socijal-komunističkom režimu. Izraz koji bi najbolje odgovarao stanju tih odnosa bio bi ’feudalni socijalizam’.

U ekonomskom životu svemoć države prenosi se preko bezbrojnih transmisija vazalnog karaktera, od biroa do poslednjeg kurira nekog privrednog preduzeća. Sistem ubiranja poreze i dažbina sa jedne strane i uništenje privatne konkurencije onemogućili su svaku materijalnu nezavisnost id sizerena, koga u ovom slučaju predstavlja država.

Kmet u jednoj feudalnoj hijerarhiji nije bio u gorem položaju od jednog činovnika što je u birokratskoj. On j eipak imao nekih, makar i teorijskih izgleda da postane jomen – slobodan seljak.