Saturday, April 14, 2007

U traganju za Zlatnim runom III knj. II deo

U traganju za Zlatnim runom - III knjiga – II deo, © Borislav Pekić; skinula sa magnetofonskih traka i izbopr izvršila Ljiljana Pekić

Different viewsKrvave klanice ljudske istorije, kroz memoriju, spomenike i istoriografske mitologizacije, postaju kultni simboli jedne nacije, vazda pripravni da se u budućem ratu, na idućoj klanici, ponovo pretvore u tzv. borbu naroda za opstanak. Time se protiv takve borbe, u načelu, ništa ne kaže, ona se niti spori, niti opravdava, samo se utvrđuje mitska veza između naših nacionalnih činova i naših istorijskih kultova.

Sudbonosna veza između naše prošlosti i budućnosti. Pošto je arhetipom postalo, težnja je kosovskog poraza od godine 1389. neprestano da se reprodukuje. (Što je zaprepašćujuće, srpsko je oduševljenje perspektivom repeticije.) Kako tzv. Narodno-oslobodilačka borba od 1941. takođe u mit odlazi, i ona teži da nam budućnost određuje, i ona bi da se ponovi. (Latentno, mada ograničeno oduševljenje takvim mogućnošću takođe me zaprepašćuje.)
*****
Povreda svetinje privatnog vlasništva, božanstva svojine, kentaurskog kulta, što su ga Simeoni od praoca Noemisa nasledili i od njega načinili svoju životnu filosofiju, ali bi se mnogi zapanjili kada bi spoznali koliko je ona opšta i arhetipska. Sve socijalne doktrine koje su je osporile, stvarajući zajednice na načelima suprotnim njenom duhu, ili su propale, ili tavore u bedi, ili su primorane da joj se postepeno vraćaju.

U tome svetlu poučno je posmatrati napore socijalističkih doktrina marksističke provijencije kako, posle katastrofalnih iskustava s poricanjem privatnog vlasništva i privatne inicijative, u vlastitim teorijskim dogmama nastoje otkriti dopušten put za povratak njenom obožavanju.

Ono na čemu su se sve socijalne utopije i socijalističke prakse slomile nije bila suprotnost između materijalističkog civilizacionog koncepta ugrađenog u realnost sveta i nekog, navodno drugog, novog, duhovnijeg, humanijeg koncepta, u doktrini sadržanog, nego upravo obrnuto, saglasnosti s materijalističkim arhetipom, koja jedino, iz romantičarskog stida, nije htela da se prizna i konzekventno sledi.

Kad cela reka ide u jednom pravcu, od njenog davnog izvora do takođe davnog ušća, koritom koje je ko zna kada usečeno, njeni se talasi mogu samo na trenutak pokolebati, te skrenuti suprotnim, i to jedino ako ih nagna oluja koja im silovitom žestinom u čelo duva. Kad se vetar smiri, talasi se opet vraćaju prirodnom toku. Ako se reka zameni ljudskom zajednicom, a oluja revolucijom, dobija se ono sasvim kratko i provizorno vreme, u kome ljudska reka neće ići urođenim, arhetipskim tokom. (Što ne znači da će ići boljim, tek drukčijim.)
*****
Sovjetska istoriografija još i sada odbranu Španske republike u građanskom ratu – koju su u međuvremenu izdali – smatra velikim delom svoje internacionalističke politike. Deheroizacija je mučan i dugotrajan proces, ne stoga što bi se za ovim ili onim herojem, pa i najvećima, žalilo, nego što bi s njima i njihovim biografijama oštećene ili za uvek bile i neke druge neistine.
*****
Mitski heroji (a bogme i većina istorijskih) nemaju nikakvog smisla za realnost. Mere kojima oni mere svet, njihove su, srazmerne njihovoj veličini, nipošto veličinama u svetu smrtnika.
*****
Apsolutna moć uvek je i jednostavna i vulgarna. Komplikujemo je uglavnom zato što nam nikad nije jasno kako je nešto tako jednostavno i vulgarno tako dugo moglo da nama vlada, i da ponekad čak izazove naše divljenje.

Prvi, osnovni i najvažniji posao apsolutne moći je dezavuisanje prošlosti. Apsolutna, harizmatična moć najbolje živi u vakuumu, najbolje se oseća na brisanom prostoru vremena u kome postoji samo – budućnost. Prošlost ne valja jer toj moći nije pripadala, sadašnjost takođe ne valja jer je za to prošlost kriva. Ostaje samo budućnost koje još nema, pa se ne može ni dokazati, ni poricati.

Prve se represalije uvek vrše protiv bivše vlasti. Time se obavljaju tri posla. Dokazuje se da nije valjala (inače se ne bi kažnjavala), nalazi se krivac za nevolje sadašnjosti i eliminiše opasnost od restauracije. U političkoj istoriji slika je česta. Prljave poslove apsolutistička vlast natura potencijalnoj opoziciji, na koju, u slučaju potrebe, ako se stvari preokrenu, može baciti krivicu. Istorija obračuna u boljševičkoj partiji SSSR-a ilustracija je toga fenomena.

Tiranija se ne utemeljuje jedino srećnim susretom nečije žudnje za moć i pogodne prilike da se ona ugrabi, nego se uzrocima pridružuje i rašireno ubeđenje (ili uobraženje) da je neophodna, da je samo u njoj spasenje. Za takvo ubeđenje (uobraženje) pogodno tle pruža svaka kriza, naročito ako joj se ne protivi jaka tradicija suprotnog smera. Pojačanje terora ide s krizom. Taj je teror po intenzitetu i razlozima sličan onom s kojim apsolutizam vladavinu počinje. Početni je utemeljuje. Završni ima za cilj da je odbrani. I zato nagoveštava njen kraj. (Ponekad, nažalost, ne uvek.)

Proslava Najvišeg bića bila je potrebna Maximilienu Robespierreu ne toliko da istavi branu kontrarevolucionarnom ateizmu Komune, koliko da se odbrani od napada umerenjaka na teror. Republika je stavljena pod božji protektorat, pa su i njena dela, teror uključujući, dobila nešto od divinosti koja je senčila postupke miropomazanih kraljeva. Jul i avgust 1794. meseci su najkrvavijeg jakobinskog terora, kada je dnevni obrok giljotine iznosio oko 50 do 60 "neprijatelja naroda", a svetkovina najvišeg bića na Marsovom polju, na kojoj je kao prvosveštenik i Konventa i novog kulta činodejstvovao Robespierre, održana je u junu. Vremenska blizina ova dva fenomena nije, kako Staljin veli – slučajna.
*****
Smisao heroizma je u slepom, bezrezervnom, pa ako treba, i besmislenom podvrgavanju višem cilju.
*****
Mogu jedino da naznačim put kojim sam kretao da bih došlo do definicije vremena kao horizontalne kružne ravni u kojoj se sve događa paralelno.
Merna vremenska jedinica u nauci "9,192.631.700 cikla frekvencije, povezane sa prelazom između dva nivoa energije izotopa cezijuma 133", jednako je "objektivna" koliko i ona koja u izvesnim primitivnim plemenima tu jedinicu definiše kao vreme nužno da se obari pirinač.

Ako se od ovog relativizma a priori ne pođe, čovek se zaglavi u statičnoj definiciji najbližoj razumu i tu ostane da istrune, okružen u prostoru stvarima koje ga ne plaše jer ih poznaje, raspoređenim u vremenu koje samo u jednom smeru teče, svestan možda da svuda oko hermetičkog kruga te definicije traje neko drugo vreme, ali nemoćan da ga dosegne, čak iako bi za to bio voljan.
*****
Ljudski život određuj vreme i prostor. Smrt je funkcija vremena. Prostor njen oblik. U vremenu je besmrtnost nemoguća. Ona je ostvariva jedino u nevremenu. Ona koju srećemo u mitskim povestima, u mitskom svevremenu, dakle, fiktivna je, jer ni mit nije lišen vremena, on ga samo drukčije razume nego istorija. Indijski nizovi godina (juge), od kojih se konstituišu vremenske periode (mahajuge), ciklične su prirode, u njima se svetovi sa svojim vremenom rađaju, propadaju i ponovo rađaju, ali je linearni kontinuitet vremena sačuvan i sadašnjost sledi prošlost, a budućnost sadašnjost.

Cikličnost, dakle, garantuje reprodukciju istog vremena, ali ne i njegovih sadržaja. O jednovremenosti svega zbivanja još nema ni reči. Judeohrišćanska koncepcija temporalnosti razbija večni kružni tok vremena, kao da kida njegov kolut, tu zmiju koja sama sebe za rep grize, i vreme razvija u uzlaznu pravu liniju, čiji je početak u genezi, a kraj u smaku ...

Pokušaj genetičkog prevladavanja kroz porod, kroz biološku reprodukciju, oplemenjenu poštovanjem predaka i porodične prošlosti, kondicioniranjem individualne memorije da se vezuje za poreklo, za opštu memoriju genosa, čitav sistem rituala, počev od domaćih bogova i srpske slave do predačkih portreta i tzv. aristokratoidnog familijarnog ponosa, alibi je za pokušaj da se smrt pobedi, podmetanje kukavičijeg jajeta života pod crnu pticu opšte smrti, racionalizacija potpunog neuspeha na pravcu na kome se kao bitni onemogućavajući faktor uvek iznova javlja – vreme. (Kada bi trenutak trajao večnost, mi bismo praktično bili besmrtni. Ali mi bismo isto tako besmrtni bili kad bismo trenutak kao večnost doživljavali, ma koliko on "objektivno" trajao.)
*****
Fizičko vreme sveta, kao linearan, nedeljiv kontinuum, kome za meru nisu potrebni događaji, pa ni obrtanje Zemlje oko Sunca, postaje hronološko, hronično, hronsko, povesno, ma kako ga "u prostoru" razvili, kao liniju, spiralu, planimetrijski oblik ravni, našim posredstvom, posredstvom uključivanja čovekovog racija u niz do tada prema trajanju ravnodušnih događaja.
*****
Poštovanje predaka postaje razumljivo ako znate da su kraj vas, da na vaš život imaju uticaja jednako kao što su ga imali dok su bili živi. Osećanje žive, prisutne, delujuće prošlosti kod svih je Simeona, čak i najsavremenijih, dominantno, a po duhu – drevno, antičko.
*****
Mitsko shvatanje vremena može se možda najbolje predstaviti jednom sobom, sa svih strana, duž zidova, tavanica i poda, zatvorenom ogledalima. Sve što se u sobi događa reflektuje se istovremeno na svim ravnima kocke. Ako zamislimo da su zidovi sadašnjost, tavanica budućnost, a pod prošlost, događaji se ne ogledaju samo u sadašnjici nego se istovremeno zbivaju i u prošlosti i u budućnosti. Ali ono što je bitno jeste uloga ovakvog poimanja vremena u grčkoj mitologiji. Bez njega ona bi bila nemoguća i grčka mitologija u ruinama racionalnog haosa.
*****
Pod uplivom neograničene moći, počinje čovek da se menja i da gubi odlike racionalnog bića kakav je dotad bio. Transformacija je posledica harmoničnog sadejstva dva faktora: osećanja moći koje se rađa na njenoj neograničenosti, i naturanja moći što potiče od njegovih pokornih obožavatelja. Vlast se, ako je totalna, retko kada samo uzurpira. Ona se i prima kao dar. Svaki nivo uzurpacije proizvodi i nuznivo dobrovoljnog služenja, pa i proširenja moći koju tiranin nije zahtevao. Gospodar i robovi se nadopunjuju u uvećanju te moći.

No comments: