Saturday, April 21, 2007

Izložba o Borislavu Pekiću

Dana 17. aprila 2007. godine otvorena je u Biblioteci grada Beograda impozantna izložba o velikom piscu Borislavu Pekiću. Ne samo da su svi pisani mediji, TV i radio stanice prikazale izlozbu, nego je bilo toliko sveta da je na kraju morao da se ograniči broj ljudi jer nije bilo dovoljno mesta u sali. Počasni gost je bio Princ Aleksandar Karađorđević sa clanovima Krunskog saveta, a otvaranju su prisustvovali pored predsednika Akademije nauka i umetnosti prof. dr Hajdina i drugi članovi SANU, brojni prijatelji i rodjaci. Izložba je savrseno organizovana i sa puno ukusa dizajnirana, uz mnoštvo slika, dokumenata, knjiga na 30 panoa i sedam zatvorenih vitrina sa Pekicevim licnim predmetima i originalnim rukopisima. k_pokazi_sliku.gifNa video bimu su davani i delovi Pekićevih predstava, a čuo se i Pekicev glas sa raznih dogadjanja. Izložbu je osmislila i projektovala g-đa Olga Krasić-Marjanović, a autor dizajna je student FPU Marija Vilotijević. Tokom sledecih 14 dana će biti održana i brojna propratna predavanja i diskusije eminentnih kriticara na razne teme u vezi sa Pekicem.
Izložbu je otvorio g. Radoslav Bratić, književnik i Pekićev prijatelj, sledećim govorom:

Pisac evropskih i svetskih vidika

Malo je pisaca u nas, kao što je bio Borislav Pekić, koji su toliko imali vlastiti život po meri estetike i etike svog književnog dela. Bez obzira što se on moralnosti u književnosti grozio, kao čovek bio je od najvećih moralnih principa.

Imao sam sreću da me malo pripusti i prizove u svoju blizinu.

Borislav Pekić se rodio u Podgorici 1930. godine, u blizini surovog crnogorskog Siona, veći deo godine zatrpan nametima snega, odvojenog od sveta, bez puteva i prolaza. Ali i kraju sa nrojnim mitovima koji i nemaju granice. Budući pisac će se, docnije, obračinati s njima i s mnogim drugim izvan tog prostora i vremena. Živeći u Podgorici, zatim na Cetinju – u toj srpskoj Sparti toga doba, pod obroncima Lovćena i nadomak pogleda našeg najvećeg pisca i, rekao bih, sveca koji obavezuje, ali i straši.

Jedno vreme će se naći u Dalmatinskoj zagori, u kojoj će dobro oslušnuti sudare raznih kultura i vera. Baš tu će upoznati preke naravi graničara. Dospeće, zatim, u Beograd i, kao đak gimnazijalac, biće osnivač tajne Demokratske omladinske organizacije i zbog toga se naći u zatvoru. Nisu samo mladobosanci, na čelu sa Principom, plaćali svoje revolucionarne ideje (iako poređenje nije najsrećnije), već ih je epska narav nosila kroz ove naše krajeve manje više do današnjih dana.

Kada su mu ponudili da izađe iz tamnice, Pekić odbija, jer će ponudu usloviti da sa njim puste i njegove drugove. U ovoj činjenici možda leži i najznačajniji podatak Pekićevog karaktera. Posle petogodišnjeg robijanja, tih ’godina koje su pojeli skakavci’, puštaju ga iz zatvora, a pisac odbija da izađe dok mu zatvorske vlasti ne vrate naliv-pero koje su mu oduzele pri hapšenju. Nudili su mu celu hrpu penkala da izabere, ali Pekić insistira da dobije svoje.U svojim sećanjima docnije, ispisaće tim perom pravu enciklopediju zatvorskih mučenja i tortura.

S prvim radovima, Pekić se javlja pod imenom Adam Petrović, budući da je na stratu bio proskribovan pisac. Postao je ilegalac među vlastitim junacima. Posle brojnih peripetija s vlastima, kada su mu oduzeli pasoš, otisnuće se, sa suprugom Ljiljanom i ćerkom Aleksandrom u London, u dobrovoljno a ipak prinudno izgnanstvo. Tamo će ispisati obimni opus srpske književnosti. Sedeo je na londonskim kraljevskim avenijama, a kao pisac živeo s temama u balkanskim krčmama prepunim dima koji nas i danas guši. Sa žalošću je gledao kako u toj poratnoj magluštini nestaje građanska klas kod nas.

Svoj pasoš Pekić je predao istoriji, a videćemo hoće li njeni carinici umeti da ga prepoznaju.

Kada vam se čini da je preopširan, posumnjate u svoju širinu. Tresao se pisac od smeha na kritiku o svojoj preopširnosti, baš kao i na onu Mihizovu opasku da ’Pekićev aforizam iznosi dvesta stranica’.

Pekić je bio i ostao Prometej svojih junaka.

Govorio je često prijateljima, i pred publikom, da će preurediti ’Vreme čuda’ – tu svoju jeretičku polemiku između biblijskog i ovozemaljskog, i da će zreli pisac ispraviti mladog. Ali izgleda, da je tu prvu svoju literarnu zamisao morao gorko i prerano da okuša, kao vlastiti junak. U čuvarima biblijskog zaveta video je tada možda suviše slobodno i stražare građevine totalitarnih režima.

Ovaj pisac je rušio razne mitove a za života je stvorio mit o sebi.

Borislav Pekić nema svoje epigone. Suviše je bio širok i obiman za ičiji takav pokušaj.

Srećan je pisac, kao što je bio Borislav Pekić, koga su vlastiti junaci umeli tako da zasmeju i ispune mu sudbinu, koji su bili u stanju da mu razbiju čamotinju. Pogotovo ako se zna koliko su bili mnogobrojni. Samo u užoj porodici Njegovana živeo je sa šesdeset i tri člana.

Kao što se, po rečina Ezre Paunda, ’na Homeru zasnivala jedna civilizacija’, na Pekićevim junacima ona je oživljena i vraćena u ovo doba. Bez kićenja vremena, sa svim njegovim manama i zabludama. Ali za Pekića se ne može reći, kao za Mopasana, koji je ’ugladio Floberov obrazac’, da je išao nečijim putem.

Zar Pekićev Andrija Gavrilović, u sudaru pojedinca i mase, nema nešto od sudbine samog pisca: okrivljen bez krivice, pod vlastitom moralnom dilemom života. Pekić, u prozi, voli dijalog baš kao što ga je voleo i u životu. Ali, u životu Andrijinom pravi dijalog je retko moguć, odjekuju samo bolne reči monologa. U pojedinim postupcima Gavrilovića, nevinim i ljudskim, gotovo da vidimo samog pisca. Junak se zbog ovog stradanja ne buni, baš kao ni pisac u svojim zatvorskim ispovestima iz ’godina skakavaca’. One su čak ispunjene humorom, iako je humora tamo najmanje bilo.

Borislav Pekić je ispunio simboliku ’Zlatnog runa’. Sjedinio je san o nevinosti i slavi.

Do književnih nagrada Pekić nije mnogo držao, iako je sve najvažnije dobio. Oni koji su mu ih uručivali, i kada su to bile kolege po peru, stojeći kraj Pekića, izgledali su nagrađeniji od njega koji je nagradu primao. Nije se hvalio prevodima i uspesima ni kod kuće ni u svetu, smatrao je da to nije posao autora.

Pekić je u širu publiku ušao preko dva BIGZ-ova izdanja ’Besnila’, u tiražu od 40 000 primeraka. Ali knjiga koja je prosto razgrabljena i u kojoj je najviše prisutan i postao prepoznatljiv ovaj pisac, jeste trotomna antropopeja zatvorske memoarske proze, ’Skakavci’. Tu je Pekić ispisao svoju odiseju tamnovanja o godinama kada je zaključio da je ’svet ostao isti, rupa za biblijskog Josifa još otvorena, i još prima goste’.

Sedeći u tamnici, pisac zamišlja kako beži preko Grčke i otiskuje se u daleki svet. Na klozetskom papiru iscrtao je mapu tog putovanja. Kada je njegova priča stigla do zatvorskih čuvara, oni su to bukvalno shvatili kao pripremu za bekstvo i kaznili ga samicom. A nisu znali, niti mogli znati, da to pisac trasira put svoje buduće porodice Njegovana.

Borislav Pekić je sakupio i uredio toliko književne građe kao ceo jedan institut. U toj obimnosti i svestranosti tema možda se s Pekićem može meriti srpski pisac Slobodan Jovanović ili jedan drugi koga je držao za duhovnog učitelja – a to je Tomas Man.

Izgleda da je Pekić shvatio upozorenje svojih junaka o skorašnjem dolasku sumraka civilizacije. A možda je pisac i emigrirao u prošlost pred vlastitom proročkom najavom smaknuća sveta i nailaska velikog terora. Da, terora, o kojem je jedan od najvećih savremenih pisaca ostavio nezaboravne stranice, s nadom da nas je pokrenuo na okršaj sa mnogim dogmama i tabuima.

U svom pozamašnom proznom delu Borislav Pekić je moderni Nostradamus novije srpske književnosti.

Prošetao se Pekić znalački ovom našom planetom, zagađenom svakojakim radioaktivnim otpadima i smećem, gde rovare razni ludaci, manijaci, mafijaši i ubice. U najglasnijem sloganu današnjice, kako on kaže, ćprozvoditi ili umreti’, koji je sve više aktuelan i koji će, kako kaže, biti aktuelan i sutra, vidi uništenje jezera, mora, oaza i šuma, a što mnogima deluje kao beznačajan paradoks ovog sumanutog sveta.

Pekić je od onih pisaca koji je i sebi i drugima postavljao pitanje: ’ako nas niste mogli ubediti svojim delima, kako ćete nas ubediti rečima?’ On nas je ubedio i delima i rečima. Iako pisac za svakog disidenta veli da želi od lične biografije da napravi opštu, Pekić je na opštoj napravio vlastitu.

4 comments:

Kristina said...

Izlozba je bila pravo otkrovenje. Izmedju ostalog, posle citanja "Besnila", i narocito "Zlatnog runa", znala sam da je g-din Pekic bio vrlo temeljan i sistematican pisac, ali sam prave razmere te temeljnosti i sistematicnosti uspela da sagledam tek gledajuci kartice i crteze koje je pravio po godinama za "Zlatno runo".
Bilo bi lepo kada bi negde postojala stalna izlozba posvecena g-dinu Pekicu.

Ljiljana said...

Draga Kristina,
izvinite sto tek sada odgovaram, ali nisam ranije videla Vas komentar. Mnogo se radujem da Vam se izlozba dopala. Mislim da je bila veoma uspela. Vasa ideja da bi trebalo da postoji stalna izlozba Pekiceva je sjajna ideja. Moracu da se potrudim da nekoga animiram za to.
Cestitam na citanju Zlatnog runa, nema mnogo osoba koje su procitale celo Runo. Vi spadate u retke posvecenike. Moracemo da osnujemo Klub onih koji su ga procitali. Mislim da bi stali u jednu ovecu sobu! To je stvarno kruna Pekicevog stvaralastva i moze da se cita ponovo i u odlocima, kada covek vec poznaje likove. Tu ima takvih bisera i duhovitosti na koje se covek moze vracati i po nekoliko puta (naravno ako ima vremena)
Srdacno Vas pozdravlja
Ljiljana

Kristina said...

Draga Ljiljana,

Klub citalaca Runa je odlicna ideja. Sa jedne mailing liste znam jos dvoje ljudi koji su ga procitali. To delo nas je sve promenilo i obogatilo, tako da je izraz "posvecenik" zaista odgovarajuci.
Ne znam koliko je to odgovarajuce, ali bih Vam rado ponudila svoju pomoc oko bilo kakvog rada vezanog za Pekiceva dela i, ako ikako mogu da doprinesem njegovom sirenju i popularizaciji, molim Vas da mi javite. Moja privatna e-mail adresa je kristina.radulovic@gmail.com.
Puno pozdrava,
Kristina

Ljiljana said...

Draga Kristina,
Veliko Vam hvala na ponudjenoj pomoci. Svakako cu Vam se obratiti kada i ako se za to ukaze prilika. U svakom slucaju ostacemo u vezi. Volela bih da mi nesto vise kazete o sebi, a moja privatna e-mail adresa je:
lillypekic@yahoo.com
Srdacno Vas pozdravlja
Ljiljana