Tuesday, May 15, 2007

Tamo gde loze plaču-4 deo

Iz 12. knjige Odabranih dela “Tamo gde loze plaču“-4 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Partizanska knjiga“, Beograd, 1984. Izbor Ljiljana Pekić.

U agri-kulturi se drži da je svet (inostranstvo) prenosna bolest od koje se valja čuvati.
*****
Ljudi koji pod, pod urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo uslova i razloga ni da ih imaju.
*****
V.Stoss-VanityMišljenje koje se ne može promeniti i kome se inteligencija nikakvim razlozima ne može obratiti, i nije stvar inteligencije nego nekih drugih vansvesnih stanja.
*****
Zatvorena ideologija trajno ruinira sposobnost višestranog, balansiranog mišljenja. Ideologija koja je programski isključila sumnju, odrekla se sa njom i jedinog oruža za svoje razvijanje. Fanatizam se ne leči, on samo menja idole.
*****
Ko hronično nije sumnjao u ono u šta veruje, i u isto vreme dok veruje, ko nije navikao na misaonu toleranciju kao jedinu „kulturu“, u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i kad je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban nijednoj od njih. Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom, kolebljivom linijom, čim joj pristupi, napraviti neprobojan i nepristupačan krug, a zatim se u njega kao u grob zatvoriti.
*****
Za ideje koje volim potrebno je više od verovanja. Potrebno je – razumevanje.
*****
Prošlost vredi samo onoliko koliko pomaže budućnosti.
*****
Istinski živ čovek ni u šta nije siguran, ni s čim nije gotov. Njemu je sve izvor brige i strepnje.
*****
Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo.
*****
Nekad smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatnom dobu dijaloga. Krilatica veka je: hleba, igara i dijaloga! A njegovo osnovno načelo: neka svet propadne, samo da se razgovori nastave! Strašno smo privrženi dijalogu, jer znamo da on neće nauditi našem mišljenju.
*****
Žalimo što Beograd nije pomorska luka. Da smo, Bog da nas vidi, ostali u Donjem pliocenu, u kome smo boravili pre osam miliona godina, imali bismo na Terazijama Paratetis i bili bismo luka. Za vodozemce, doduše, ali – luka.
*****
Ja nisam rođen u Beogradu, pa on za mene nema čar groba u kome je pokopana moja mladost. Ali taj grob nije ni u gradu u kome sam rođen. Pepeo te mladosti razvejan je od Panonije do Adrijatika, da se po starim, dobrim običajima vrati praroditeljskim elementima. Beograd nije moj grad, ali to nije ni jedan drugi. Pa ipak ga volim, volim privrženušću – stranca. Možda sam zato, pre nego drugi, pozvan da o njemu pišem.
*****
U romejskom Beogradu formirao se pandokeon, budući turski han, buduća srpska kafana, koja će sve do naših dana ostati naš jedini istinski nacionalni Aeropag.
*****
Iako po nacionalnoj tradiciji ratnici, mi smo jedini posednici Beograda, koji smo ga, osm 1806. dobijali na poklon umesto na snagu. Sve do predaje grada, na jastučetu od svile, godine 1867, mi smo Beograd držali samo dva puta: s Dragutinom od 1284. do 1319, i sa Stefanom Lazarevićem, od 1404. do 1427. I oba ga puta nismo dobili na mač nego kao feudalni dar ugarskih kraljeva. Od soseljavanja na Balkan do Predaje gradova 1867, Beograd je u srpskim rukama bio ukupno – pedeset osam godina.
*****
Oktobra 1690. osvajaju Beograd Turci, a pale Austrijanci. Srbi u međuvremenu jedu jedni druge u onome što na platnima naših romantičara gledamo kao Veliku Seobu Srbalja.
*****
Sve do Ustanka i Karađorđevog ulaska u grad, godine 1806, za pun vek dakle, Istorija Beograda, osim čume, požara i nabijanja na kolac, ne beleži ništa što bi normalan čovek trebalo da zna.
*****
Na Balkanu, još od zlatnih pelaških vremena poluostrvu čuda, niko ni sa kim ne može večno u miru i prijateljstvu živeti.
*****
Pokazalo se da s mitovima uvek treba biti oprezan. Takozvana istorijska naprednost vrlo je nežna biljka. Ne raste svuda, u svako doba, pa i kad nikne, plodove ne daje baš svake sezone.
*****
Jedno od najstarijih i najvrednijih načela političke strategije, u ratu kao i u miru, jeste tajnost. Biblijski princip, po kome ni desnica ne sme znati šta joj radi levica. Vojnički aksiom, po kome se pola pobede nalazi u iznenađenju. Ni Bog, uostalom, nije obaveštavao ceo svet o nameri da ga potopi. Poverio se jedino Noju.
*****
Ciljevi nekih pučeva u istoriji bili su tako dobro čuvana tajna da su njihovi izvršioci zaboravljali u čemu se zapravo sastoji. Smetnuvši s uma da im je cilj proklamovanje slobode, proglašavali bi se diktatorima.

No comments: