Thursday, May 24, 2007

Tamo gde loze plaču-10 deo

Iz 12. knjige Odabranih dela “Tamo gde loze plaču“-10 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Partizanska knjiga“, Beograd, 1984. Izbor Ljiljana Pekić.

Ako pisac želi istoriju da doživi kao dramu, treba da se okane istoriografskih istina, mora otkriti istinu (dramu) vremena.
*****
K.Plattner_ErinnerungNe pišem teško, niti prekrajam bezbroj puta. Nikad zapravo ništa ne prekrajam.nepoznato mi je da sam ikad promenio redosled pasusa. Sve što činim je – doterivanje stilističke naravi. Ovde onde reč, ovde onde dodavanje neke rečenice, ili nekog misaonog toka.
*****
Za umetnost ostaje zakon – ne pružati se preko gubera. Ne služiti ničemu izvan sebe.
*****
Cela moja literarna avantura možda nije ništa drugo nego jedan sablasan pohod u noć, pokušaj da se živi uprkos tome što je čovek mrtav, da se vampirski živi od krvi jedne neprijateljske stvarnosti, sve dok se može, dok se ta stvarnost ne pribere, shvati kuda joj krv otiče i probode mi srce glogovim kolcem.
*****
Pre rata su ljude prisluškivali. Danas ih ne slušaju.
*****
Pre rata sam posedovao mnoge vrednosti. Danas mi je jedina vrednost čovek koji mi je uzeo sve ostale.
****
Pre rata nije bilo ničeg, osim još jednog „pre rata“.
*****
Pre rata nije bilo ničega, čak ni rata.
*****
Dnevnik je svesna, polusvesna ili nesvesna, ali bezuslovna mistifikacija. Prema činjenicama odnosi se on kao opis pobedničkog vojskovođe prema toku bitke. (Oni koji bi drugi opis predložili mrtvi su.) Ne smem verovati svemu što u njemu piše.
*****
Osećanje s kojim pišem Dnevnik podudara se sa gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za izgubljenu stvar.
*****
Dnevnici se pišu da ih niko ne čita, ali kao da će ih svako čitati. Nesvesnim deformacijama istine, pridružuje se i izvesna polusvesna. Dnevnik, razume se, ne mora lagati, on samo može ne govoriti istinu.
*****
Dnevnik je neizbežno prepravljanje sebe. U bezmernim prostranstvima duševnog života dovoljno je beznačajno pomeranje kursa da se stigne u samoobmanu, kao što nas infinitezimalno pomeranje kosmičke trajektorije vodi bezmerno svetlosnih godina daleko od cilja.
*****
Distanca između onoga što mi se desilo i Dnevnika, u kome opisuje šta mi se desilo, nije istoriografska, nije razdaljina s koje se predmet nastoji videti istinitije, već psihološka, u kome se on vidi, i mora videti, drukčije. Predmet je drukčiji, nije takav kakav se čini drugim posmatračima, već i zbog toga što se ja interesujem samo za one njegove strane koje se tiču mene. Istina ovde ima značaja samo ako je moja.
*****
Memoari državnika ili vojskovođa moraju se pisati s nešto više poštovanja prema istini koja ne bi vredela jedino za pisca. Dva momenta diktiraju ovu nepristrasnost, ovu pomalo prinudnu objektivnost. Postojanje često obimne dokumentacije i (relativno) nezavisnih svedoka. Manevarski prostor za pristrasnost ovde je uglavnom u oblasti tumačenja motiva za pojedine postupke.
*****
Pred pravim delom prestaje sud, počinje rasklapanje; iz pravog dela iskustvo se preuzima, ne dosađuje mu se svojim; nemoć kritike da sledi pisca tamo gde se ovaj stvarno uputio i premoć da ga uputi tamo gde on da ide nije hteo.
*****
Kako autobiografiju pretvoriti u biografiju, a ne lišiti se ispovednog tona, koji obezbeđuje iskrenost? Romani se mogu podeliti i prema stepenu u kome je ovaj preobražaj izvršen, prema neprovidnosti biografske ljušture u kojoj se ispovedamo.
*****
Možda umetnost, na kraju krajeva, nije ništa drugo do – psihoterapija.
*****
I Trećim licem kad se služi neophodno je da pisac zadrži onu istu odgovornost za osećanja i mišljenja svojih junaka, koju ima za svoja sopstvena. (Ovde se, na pitanju umetničkog poštenja, slamaju romani s tezom.)
*****
Umetničko poštenje, nažalost, nije lako definisati. Ponekad ono nije iskrenost doživljaja, već doživljaj iskrenosti, laž koje nismo svesni. Iskrenost doživljaja još ništa ne garantuje. Ona samo obezbeđuje da će se istina saopštiti onako kako se videla (što uopšte ne znači da je ona i objektivno istinita). Od ovakve autentičnosti do umetničke dalek je i „hrapav“ put. Put traganja za formom. Onim kako, bez koga ni jedno šta ništa ne znači.
*****
Umetnička forma je incident između sveta i svesti o njemu. Takođe, svesti i sveta u njoj. Formu stvara iskustvo koje je logično. Svaka je umetmnička forma logična ako izražava i koliko izražava to iskustvo.
*****
Inteligencija može poimati samo u gotovim logičkim obrascima. Pošto svet uzima u obliku koji mu je sama dala, ispitujući ga, inteligencija ispituje samu sebe, zakone vlastite forme. Inteligencija ne saznaje ništa do sebe. Samosaznanje je jedini oblik refleksivnog saznanja. Spoznaja, koja zaobilazi inteligenciju, i sa suštinom stvari uspostavlja neposredan kontakt, jedina je kadra da nas približi istinama koje sada primamo kao saopštenje inteligencije o samoj sebi.
*****
Umetnička forma je oblik što ga inteligencija pripisuje svetu, a u stvari je njen oblik, oblik same inteligencije. U tome smislu svaka je umetnost – neistinita.

2 comments:

I. Pavlović said...

Čudno je to sa tim krilaticama i nasumičnim mislima. Ponekad njihovo objavljivanje deluje logično i neophodno, a nekada to jedino ostavlja utisak o nečijoj opsesiji sobom i uverenosti autora da će onaj ko dovoljno marljivo kopa pronaći zrno mudrosti u svakoj uzgrednoj poludovršenoj rečenici, kakve samozaljubljeni pisac pomno beleži.

Kad sam prvi put čitao "Znakove pored puta" bio sam fasciniran lepotom i uobličenošću tih istina. Bio sam mlađi, pa samim tim i fascinaciji sklon. Sad mi se čini da su to oduvek bile samo istine, poznate tautologije koje autoru služe kao stilske vežbe kad nema dovoljno volje za istinsko pisanje, već taman toliko za nekakvo literarno jutarnje razgibavanje. Privatne beleške koje to treba i da ostanu, ukoliko ne pišeš isključivo za pubertetlije, koji zbog hormona mogu da nađu filozofsku dubinu i u TV reklamama. Ovako je to samo štampani dokaz da biti veliki pisac ne znači da ujedno nisi i skriboman.

Dakle, deco, ne trošite vreme. Preskočite ovo i pravo na Zlatno runo.

Ljiljana said...

Ove ideje i misli Pekiceve sakupljam iz pojedinih Pekicevih tekstova. Nekada su to delovi njegovih Dnevnika, nekada recenice koje se meni dopadaju, misli koje se meni cine interesantnim. No svako ima svoj ukus i svakako da bi neko drugi belezio neke druge koje ga nagone na razmisljanje.
U svakom slucaju slazem se da treba citati Zlatno runo. To je svakako Pekicevo najbolje delo. No mozda ce neke od Pekicevih misli da zainteresuju ljude pa ce se onda upustiti i u neke Pekiceve romane ili price. Nazalost malo je onih koji imaju vremena za Zlatno runo. Svakako da bi se citanje tog romana stostruko isplatilo svakom ko moze da odvoji vreme da ga procita.
Srdacan pozdrav
Ljiljana