Monday, February 12, 2007

“Radjanje Atlantide”-2. deo

Neke ideje iz knjige “Radjanje Atlantide”, Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1996. Skinula sa magnetofonskih traka i priredila Ljiljana Pekić.

V.Stoss-VanityDošli smo do takve tačke da i najtrivijalniji naučni pronalazak, da i najnevinija tehnička prednost koju u svom razvoju postižemo, predstavlja potencijalno veliku opasnost za našu budućnost. Zar su oni koji su pronašli prskajući losion, kojim se ljudi na plažama štite od ultravioletnog zračenja, ikada pomislili da pedeset parova koji se, na plaži, tim losionom prskaju učestvuju u uništenju ozonskog omotača od koga zavisimo, od koga zavisi život na Zemlji isto onoliko koliko jedan prolazak supersoničnog aviona?

Zar su pronalazači plastike ikad pretpostavili da će najveći problem te materije, biti u gotovo nemogućnosti njenog uništenja? I mnogi lekovi koje pronalazimo lagano počinju da nas ubijaju.
*****
Mi smo uspeli, za jedan vek da postanemo jedino stvarno opasno biće ove planete. U tome smislu i u tome svetlu naše svekoliko intenzivno bavljenja politoikom, ideologijom, ekonomijom, pitanjem kako ćemo biti najsrećniji na ovoj Zemlji, kako ćemo imati najviše političke slobode, kako će se Pravda najviše udeliti, kako će se postići jednakost, kako će se rešiti problem gladi, kako će se rešiti problem obrazovanja, šta ćemo ostaviti svojoj deci, sva sistemska standardna pitanja ove civilizacije počinju da liče na situaciju u kojoj bi čovek koji pada sa pedesetog sprata razmisljao o tome šta će raditi kad bude stigao na zemlju.
*****
Za poslednjih stotinu godina jedini pokret nade je ekološki, koji dobija izvesna politička značenja ali, nažalost, predstavlja jedini pokret od nekog formata, od nekog značaja, za budućnost čovečanstva.

S druge strane u svetu u kome živimo sa njegovim pravilima igre, ako taj pokret ne bude došao na politički nivo i ne bude imao političku snagu kojom će svoje zahteve i da postavi i da sprovede, onda je on praktički besmislen.

Dakle, nalazimo se u situaciji da jedan pokret nazivamo jedinim pokretom nade, a s druge strane očekujemo da on uspe samo ako prihvati pravgila igre jednog starog, preživelog i na smrt osudjenog sveta. To je paradoks, ali taj paradoks leži u osnovi našeg položaja.
*****
Tragedija ljudskog duha je amnezija vrste. Prvorodni greh tako simbolično i duboko izražen u priči o izgubljenom raju, prvorodni greh koji se, zaprvo, sastojao u tome što je čovek sa drveta života ubrao plod, odnosno izabrao materijalističku verziju svoje budućnosti, koja se završila njegovim umiranjem, odnosno simbolično opet uvodjenjem smrti vrste u čitavu sudbinu čovečanstva, taj prvorodni greh nije samo početak propasti ovog čovečanstva, odnosno njegov nagoveštaj, odnosno njegova sudbina, koja neminovno postaje onog trenutka kada se taj plod ubere, kada se ta verzija budućnosti izabere, nego je to i sećanje na prošlo čovečanstvo koje je proživelo isti put, izabralo istu budućnost i završilo na isti način neminovno i katastrofalno.

U sadašnjem ponavljanju istorije mi smo kao vrsta doživeli, nakon tog prvobitnog greha, totalnu amneziju. Mi smo zaboravili da nam je prethodilo jedno čovečanstvo koje imalo svoj početak, svoju slobodu, svoj izbor i svoj katastrofalni kraj. To čovečanstvo možda je, takodje, zaboravilo dam u je prethodilo jedno ranije čovečanstvo koje je imalo isti tragičan put.
*****
Ako je čovek više od sto hiljada godina imao mentalni kapacitet i sposobnost za postepeno stvaranje ovakve civilizacije, koju se mi, sada, ubrzano trudimo da uništimo, i ako računamo da je od propasti Atlantisa prošlo osam do deset hiljada godina aproksimativno, onda je čovečanstvo imalo oko deset puta vremena da popne sebe na ovaj nivo i uništi. Mi bismo tada bili deseto čovečanstvo.

To me vraća na ideju neke vrste ponavljanja čitavog procesa, kao da u središtu ovakvog ponavljanja postoji neka prinuda koja čovečanstvo tera da svoju avanturu ponavlja stalno iz početka, kako bi je i jednom, možda, uspešno završila, izbegavajuci katastrofu i odnevši čovečanstvo u jednom nepoznatom pravcu. Ova čovečanstva bi se onda mogla nazvati eksperimentalnim, na neki način.
*****
Jedna misao koja se povezuje sa inkarnacionom teorijom. Kao što se u istočnoj filosofiji, odnosno religiji, reinkarnira individual sve dok ne postigne savršenstvo i ne iščezne, dakle spoji se sa univerzumom, tako se možda ponavlja i istorija, tako se ponavlja i svet, tako se ponavlja i čovečanstvo, dakle u svojoj ukupnosti, sve dok ne postigne savršentvo, u stvari sve dok se stapanjem sa univerzumom ne divinizira – izjednači sa njegovim moćima i sa njegovim savršenstvom u ništavilu.
*****
Istinu treba tražiti ne u beskraju makrokosmosa nego u dubinama mikrokosmosa. Dakle, ne van čoveka nego u čoveku. Kroz mikrokosmos shvaćen ljudski, shvaćen duhovno, stiže se najpre u makrokosmos. Daleko pre nego putem bilo kakvog interstelarnog broad.
*****
Bog ne može postojati samo zato što je potreban. Potreba je ljudska kategorija i jedna vrsta trodimenzionalnog zaključivanja, onog euklidovskog .
*****
Koliko u našim životima ima uspešne simulacije? Koliko je ono što radimo izraz našeg bića, a koliko imitacija pod uticajem okolnosti, jedno prazno kretanje, jedna prazna funkcija, koja nikuda ne vodi i niotkuda ne dolazi. Šta je to onda što nas navodi na to besmisleno kretanje, na sve te besmislene aktivnosti koje ništa ne znače osim što troše naše dano i ograničeno vreme?

Da li jet a isprazna mobilnost, to simuliranje pravog života izraz naše nade da se negde u nekom segmentu njegovom, negde u polju tih suludih aktivnosti nalazi slučaj koji će nas uputiti u tajna znanja, u neke dublje istine, u nešto što je izvan ovih realnosti? Da li to kretanje voljno ili prinudno, da li se kroz njega očekuje neka istina?

Da li nešto u nama tu istinu naslućuje? Zašto mi sve to radimo? Priznati suverenost racija, dominaciju inteligencije, jedino svet trodimenzionalnog Euklidovog uma znači, zapravo, zauvek priznati svoje zarobljeništvo u jednom zatvoru čiji zidovi, ukoliko u njemu duže ostajemo, postaje sve deblji i odakle je izlazak sve manje moguć.

No comments: