“Godine koje su pojeli skakavci-II”-2. deo

Neke ideje iz knjige “Godine koje su pojeli skakavci”, II tom; Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1989.

“Moralnopolitička podobnost” je novogovorna sintagma koja i ne prikriva pokušaj da se mišljenje s gnoseološkog prevede u etičku ravan, pa tako, jednačini dosledno, nepoželjno uverenje automatski definiše kao nemoralno, a njemu dosledno ponašanje kao asocijalno. Ona je zajedno sa elefantijazisom vladajuće stranke i privilegovanim položajem njenih pripadnika, omogućila suverenu vladavinu mediokriteta.
*****
Pripadnost Partiji postaje obavezna ne za svakog ko deli njenu istinu, već i za svakog ko želi da napreduje. U nju navaljuju karijeristi, arivisti, konformisti, oportunisti svih vrsta i profila. Uočljiva posledica populizma je negativna selekcija u aparatu vlasti i mehanizmu društveno-privredno-kulturnog života, duhovni, idejni, moralni konglomerat, hibridno telo Harpije koje nije prijanjalo uz tradicionalnu organizacionu kožu u koju je ušiveno

Unutar himeričkog tela dolazi do propulzivne diferencijacije. Deo članstva, iako ideoloski nepripremljen, društveno nezreo, moralno nesiguran, postepeno se poistovećuje sa njenim ciljevima, ukoliko se oni još mogu razabrati.
Drugi deo, ideje prihvata kao psihološki alibi za već predužeti čin, da se u unutrašnjem raskolu ne bi izgubilo samopoštovanje, ili učinila omaška koja bi laž kompromitovala.
Treći odlaze sami ili se isključuju. A najveći deo prosto prihvata Pravila igre, bavi se sobom, održavajući mentalnu distancu, ali obilno koristeći partijsku legitimaciju.
*****
Ne menja čovek partiju nego partija čoveka. Da bi čovek menjao partiju, potrebno je da je vodi. (Da se boljševička partija promeni bilo je potrebno biti – Staljin.)
*****
Drevno grčko verovanje, inspirisano likantropskim stanjima učesnika u tajnim bratstvima vukova, utvrdjuje da se niko večno ne može graditi fantomom, a da to stvarno jednom ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude.
*****
Priroda je puna mimikrije svih načina i oblika. Logički je nemoguće da dar spasonosne simulacije mimoidje jedino njenu krunu, skromnije nazvanu čovekom. Odvojivši se od rodjačkih primata, čovek se lišio nužde za biološkom mimikrijom koja je majmunima omogućila bezbedniju drveno-smedju boju kože i krzna. Zauzvrat je obilno razvio sve vidove društvene simulacije. Sve mehanizme socijalnog, psihološkog i moralnog prilagodjavanja, pa i one što se medju životinjama smatraju – mimikričnim.
*****
Mimikrija zahteva izvesna znanja o onome što se podražava. Ukoliko su znanja dublja, mimikrija je savršenija, opsena uspešnija, svrha sigurnija. Ne može se prerušavati u nešto o čemu se nema nikakva predstava.

Niko ne može simulirati ubedjenje, igrati pripadnika nekog pokreta ako nikakvog pojma nema kakav je tip ljudi kome hoće da se pripada, kako misli i postupa prosečan pripadnik vrste. Savršena simulacija koja bi dovela u vrh vlasti, da postoji, da je moguća, pretpostavljala bi najdublje predznanje i visoku meru prilagodljivosti maski.

Prilagodljivost koja bi u graničnim slučajevima išla do potpunog poistovećivanja, u kome, kada je metodično, nestaje isključujuća razlika izmedju autohtonije i simulacije ne samo u posledicama po druge već i u visceralnom doživljaju tih posledica, pa se posle perioda duhovnih kriza i nedoumica uspostavlja stanje apsolutne harmonije sa maskom.
*****
Misionar koji bi ljudoždere hteo odvići od ljudskog mesa, morao bi im, da stekne njihovo poverenje, dugo praviti društvo pored kazana. Inače bi i sam bio pojeden i njegova bi uzvišeno prosvećena misija propala s njegovim kostima. Morao bi biti ketman, jesti ljudsko meso, praviti se da mu osobito prija i vikati Ohoho! (Sve dok mu se, najzad, stvarno ne svidi i misije se mane.)

I kada bi najposle došlo vreme, kad bi otkrio svoje humane namere – pod uslovom da ih pamti, da i on nije postao ljudožder – i u njima, eventualno, uspeo, nagovorivši kanibale da predju na travu, u njegovom bi stomaku bezuslovno ostao izvestan broj ljudi koje je prethodno iz viših motiva morao da pojede i svari.

Prihvatam Miloševo objašnjenje ketmanstva kao raširenog tipa prinude mimikrije u tiranijama, ali ne i opravdanje koje je, takodje mimikrtično, skriveno u nekim od njegovih primera i zaključaka i koje očevidno potiče iz vlastite ketmanske biografije.
*****
Oduvek sam smatrao da ljudi koji, pod urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo razloga ni da ih imaju. Mišljenje koje se ne može promeniti, kome se inteligencija ili iskustvo nikakvim razlozima ne može obratiti, i nije stvar inteligencije ili iskustva nego drugih, takodje legitimnih ali vansvesnih stanja. Pravo na uvek ponovni izbor ne samo da je neotudjivo pravo već je i sadržaj aktivne inteligencije.
*****
Većina obraćenika staro, odbačeno mišljenje, čak i kad nikome zla nije nanelo, ne smatra tek zabludom, ispravljivom pukim prihvatanjem drugog mišljenja. Ono je za njih greh. A greh valja okajati, greh se ispašta. Ispaštanje se, medjutim, ne izvodi uvek samokažnjavanjem, samomučenjem. Praktikuje se zlostavljanje drugih. U istorijskoj projekciji pokajanja preobraćenika su nam upriličila datume kojih se i danas stidimo.
U tumačenju konvertite javlja se svaka ideja u svom najčistijem, dakle i – najnepodnošljivijem stanju.