Pretpostavljam da će životom iznudjena obnova gradjanske političke prakse postepeno dovesti i do interesa za srpsko gradjanstvo, pa možda i nepristrasnije interpretacije njegove povesti i njegove uloge u životu zemlje. Jer demokratija kojoj se, posle beskrajnog izbivanja po prasumama socijalističke utopije, vraćamo, proizvod je tog gradjanstva.
*****
U revolucijama je Otadžbina uvek u opasnosti. Otadžbina će uvek biti u opasnosti. Otadžbina je uvek bila u opasnosti. Samo se menjao neprijatelj. Selio se sa zapada na istok, pa natrag. Unutrašnji, srećom, nije menjao mesto. Upozoravajući na neprijatelja, revolucija je u ime Otadžbine uvek imala u vidu – njega, gradjanina.*****
Duševnom propadanju uvek prethodi zanemarivanje izgled i lične higijene, a sledi mu telesno raspadanje.
*****
U komunističkoj terminologiji ‘gospodin’ je sinonim socijalne nejednakosti koja će, sa celom gospodskom klasom, u socijalizmu biti eliminisana, a buržujski termin zamenjen proleterskom rečju – ‘drug’, onako kako je u jakobinskoj Francuskoj i ranoj fazi boljševičke Rusije zamenjen titulom ‘gradjanin’. Na slobodi, 1948, gospode kod nas više nije bilo.
*****
Sloboda je sistem uzajamnih dopuštenosti, gde su ograničenja i u najgorim despotijama i sama nužno ograničena. (U protivnom, režim ne bi funkcionisao. Da se ropstvo ostvari potreban je minimum slobode koju kao nagradu dobijate ako učestvujete u njenom oduzimanju drugima. U protvnom se nijedno poniženje ne isplati. Nekorumptivna Tiranija ugiba se usled pomanjkanja ljudskog goriva.)
*****
Treba se povremeno osamiti, ništa ne raditi i, spuštajući se na vlastito dno, pokušati osetiti vreme kao neko ko osim njega nema ništa drugo.
*****
Jedna od najpresudnijih, analitičkom oku najpristupačnijih komponenti razvijene civilizacije je moralni kodeks po kome ona živi, dugotrajnim odgojem na istom učenju, iskustvu i osećanju, zbir ustaljenih normi po čijoj se unutrašnjoj komandi refleksivno luči zlo od dobra, dopušteno od zabranjenog, poželjno od nepoželjnog, svrsishodno od izlišnog. Potrebno je da takav kodeks bude univerzalan, pošto je već postao konstitutivan, pa da kao primaran uslov učestvuje u odredjivanju nekog antropološkog nivoa humaniteta kao posebne civilizacije.
*****
Šta je moral ako je čovek gladan?
*****
Ukoliko više stvaramo, sve manje smo slobodni.
*****
Oslovljavanje sa “Ti” može biti posledica Odgoja i posledica Postupka, premda Postupak može računati na Odgoj, a Odgoj se oslanjati na Postupak.
*****
U sobi s jednim mudracem i jednim ludakom, društvenu klimu neće odredjivati mudrac nego ludak. On će je odredjivati i u sobi gde su svi mudri, a samo on lud.
*****
Održavaj higijenu zbog samosvesti, humor zbog higijene. Održavaj čovečnost zbog sebe, a lojalnost zbog drugih. Gubitak samosvesti, uvek praćen spoljnom zapuštenošću i duševnom čamotinjom, redovno dovodi do gubitka smisla za humor, ovaj najpre do nečovečnosti, potom do nelojalnosti, ili obrnuto.
*****
Sposobnost spoznaje sveta raste proporcionalno njegovom sužavanju, da do savršenstva dodje ako je sveden na veličinu tek malo veću od mrtvačkog kovčega. U tome počiva deo epifanijskih tajni, totalnost pustinjačkih saznanja, bezgranična punoća askeze.
*****
Neuporediva je poezija samoće! I u tom su smislu zatvorski prostori uistini onirički!
*****
Oprosti tamničarima svojim, jer oni to nisu izabrali. Oprosti i onima koji s tobom leže, jer ni oni to nisu izabrali. Pamti, ali ne mrzi. Praštaj, ali ne zaboravljaj. Dobro pamćenje je alat, velika mržnja teret.
*****
Onaj ko zatvor sa sobom nosi, nikad iz njega i nije izašao. Pušten iz jednog ušao je u zatvor svojih uspomena. Iz prvog se može izaći, iz drugog nikad. On je lavirint u kome se zauvek gubi naša sloboda.
*****
Termin “realsocijalizam” je novijeg datuma. Ali ga je pripremilo panično, vidovito osećanje u stvar upućenih socijalista da realizacija njihove društvene filosofije ne ide baš najbolje. Potrebno je, stoga, bilo što pre njegovu istorijsku praksu i empirijsku projekciju preventivno i sanitarno odvojiti od izvorne ideje, da ono, u čemu su se hteli videti tek prolazni simptomi, retroaktivno ne postane neprolaznim uzrokom bolesti.
Tako je “realsocijalizam” postao termin za “socijalizam” – mahom marksističkog modela – koji se primenjuje i koji evidentno ne uspeva, a izraz “socijalizam” ostao je da pokriva nešto što, pošto nikada, navodno, nije ni pokušano, ne možemo znati da li će ili neće uspeti. Termin “realsocijalizam”, na kome insistiraju čak i socijalisti nemarksističkog porekla, nije prvi ni jedini pokušaj preventivnog bekstva ideje od vlastitih istorijskih posledica.
Zbog toga smo i nesrećnog Marxa tranširali u komade, delili na mladog i starog, srednjeg, valjda, za rezervu ostavljajući, usvojljivog, delimično usvojljivog i neusvojljivog, primenljivog i neprimenljivog, ovakvog i onakvog. Socijalizam koji nam se ne svidja, u prvom redu što nije uspeo, a tek onda iz drugih humanijih obzira, zvali smo njegovom perverzijom revizionizmom ili staljinizmom, već prema politici, trenutnoj potrebi ili oportunosti.
Onaj koji nam se, navodno, svidjao i uvek pre nego što bi ga iskusili, zvali smo svakojako, najzad i “samoupravnim”, sve dok se i taj nije rdjavim pokazao, dok i on nije otišao u prenatrpanu staretinarnicu propalih proba socijalizma da pronadje svoju dušu.
Što će ideja u svoju odbranu u buduće preduzeti, ne zna se. Uostalom, možda je konačno došlo vreme da ideja u radu za gradjane malo predahne – uostalom trajna je, neuništiva, ne mora se žuriti – a gradjani povodom nje nešto da preduzmu.
No comments:
Post a Comment