MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXII

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT 

Ljudi koji znaju zašto umiru, znaju i zašto su živeli. Ali kada mi doznamo zašto su oni zapravo živeli, pitamo se zašto su, dođavola, uopšte umirali.
 *****
Šta je to smisao, šta je to svrha? Svrha je ono zbog čega nešto postoji. To je ontološko pitanje, na koje nikad neće biti nađen odgovor. Da bi se došlo do filosofskog samoubistva treba najpre isključiti sve druge uslove. Naročito one koji kao lični i duševni žele i uspevaju da se predstave kao načelni. Dokazati da život nema smisla jednako je teško kao i dokazati da ga ima.
 *****
Reći da je život težak, znači sakriti od sebe istinu da je on tragičan. Jedino vlastita nesreća je nesreća, tuđa je tek upozorenje.
 *****
Važno je da put kojim idemo vodi negde, ali je isto tako važno da bude dobar. Ne zaboravimo najzad da najviše vremena provodimo na putu.
 *****
Život u krugu, osećaj besmislenosti, osećaj kruženja. Na izvesnim tačkama kruga čoveku se čini da se približava kraju, kao da ga krug može imati, dok ne vidi svoja leđa i spozna da on to juri samoga sebe. Ista je to nesreća koja muči vevericu u kavezu. Veverica je postavljena na točak koji se okreće, ali se ne okreće točak.

Okreće ga veverica. Kad bi veverica stala, točak bi se prestao okretati. Ali šta bi to donelo veverici? Ništa. Jedino bi joj oduzelo zabludu da trči.
 *****
Život je lavirint u kome nam svaki korak otvara lažni izlaz, a onaj pravi – smrt – zaobilazimo.
 *****
Život je groblje propalih mogućnosti, memoari – ekshumacija kojom se dokazuje da su grobovi prazni i da te mogućnosti nisu ni postojale.
 *****
Živimo u mraku koga osvetljavaju samo naše iluzije.
 *****
Nisam živeo u svetu za koji vele da je poznavao celinu, i kao Grci verovao u više razloge za nju, a onda ih na pozornici dokazivao:

živim u svetu koji se s gađenjem prepoznao kao besmislena slučajnost, koja je nekoj celini jednom možda i težila, ali je već davno mimoišla, u svetu Crne Rupe, po kome se, kao poslednji kovitlac prašine pred konačno sleganje svega, kreću još samo rastureni parčići ljudske priče,

nemoguće za pričanje, nepodnošljive za slušanje. Nisam živeo u svetu za koji se kaže da je najpre živeo, pa se tek potom na pozornici kao gluma igrao; živim na pozornici na kojoj se glumi svet.
Život na ledu 1983/84