Tuesday, December 16, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 13 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 13. januar 1959. 

Drama. (Sastanak sa B. Bajićem i A. Jovanovićem u klubu SANU.) B. predlaže da od Emigranta napravim epizodu nove drame koja bi bila simbioza moje ideje Azila i njegove ideje za dramu Radijacije .

Veliki potres koji neizbežno dolazi da uništi svet, retroaktivno ga menja: sve vrednosti bivaju revidirane prema moralnom metafizičkom značenju ove opšte ljudske sudbine i svi pojmovi (doba, lepog, ljubavi) obrnuti na naličje. Nešto naknadno determinira naše prethodne opstanke. (U Azilu to je trebalo da bude kamen koji pada i čije približavanje obrazuje senku, mrlju koja se širi; nalazim da je ovo uopšteno rešenje propasti mnogo adekvatnije mom shvatanju drame nego pristajanje uz neke realističke istine kao što su atomske kataklizme.)

Posle čitanja Emigranta i Crnog petka Simona Kirenskog B. B. je uvideo da bi neka tesnija saradnja od razmene ideja ograničavala moju slobodu, pa mi bez pravnih reperkusija, prepušta da na osnovu moje predstave Azila i njegove ideje o radijacijama, napišem potpuno novu dramu, koristeći se abortiranim tekstom Emigranta. Sve je to bilo praćeno vrlo laskavim primedbama, koje su me učinile opreznim. Ali ideja me je isuviše obuzela da bih imao vremena za oklevanje. Najzad ćinjenica je da su tek neke Bajčeve primedbe nadahnule moj Azil onim dramskim srcem, bez koga bi on, ako sam ne bih došao do rešenja, ostao gola konstrukcija jedne istine. Tek apostrofiranjem retrogradnog uticaja propasti na svet, dobiće drama i svoju filosofsku zasnovanost i svoje tehničke konflikte. (Iskorišćavanje golog, biološkog straha kao dramske materije bilo bi banalno, ako taj strah ne bi imao posledica po naše živote, ako ga ne bi potpuno menjao i izopačio sve normalne predstave o njemu u neprekidnoj funkciji sa apsolutnom propašću sveta koji se očekuje.)

 Međutim: odlučio sam da napišem sasvim novu dramu, pa da iz „Emigranta“ uzmem samo ideju o samoubistvu kao racionalnom aktu kojim se jedan do tada neproizvodan i nedelatan opstanak prividno slobodno bira i ostvaruje (definiše). Kažem: prividno, zato što ako opšte uništenje dolazi neizbežno ono unatrag determinira dešavanje našeg opstanka, kao što se ovaj nužno menja samo zato što anticipira sudbinu. (Samoubistvo kao racionalan akt nužnosti.) 

Svet se tumbe menja; ako on mora da propadne, kako je moguće da svi stari pojmovi o njemu izgrađeni, pod pretpostavkom njegove večnosti ostanu nepromenjeni i neoštećeni? Oni moraju slediti propast kao svoju sudbinu, oni moraju u svojoj konstrukciji poneti sudbinski znak te propasti. U jednom konačnom čovečanstvu malo šta bi trebalo da ima vrednost. Naše enormne vrednosti moraju postati smešne, ako dozvolimo da jednom ma i titla njihova bude uništena. To je ugao iz koga valja posmatrati heroje buduće drame. (Namesto stare neupotrebljive humanitarnosti, neupotrebljive pod pretpostavkom potpune propasti čovečanstva, rađa se nužno nova predstava o smislu življenja, naime onog kratkotrajnog iščekivanja sloma: ova predstava je nova humanitarnost koja ima osnovne konstruktivne elemente u smrti, mržnji, zlu i ružnom kao racionalnim antitezama elemenata života, ljubavi, dobra i lepog u svetu koji po pretpostavci nikad ne bi mogao da bude uništen.)

B. izvrsno nalazi četiri regiona ove promene: racionalni, estetski, etički i emocionalni. Izneo sam mišljenje da bi epizoda o samoubistvu kao najvažnijem i jedino racionalnom životnom delu u jednom svetu osuđenom na iznenadnu, potpunu propast, predstavljala istovremeno racionalni stator na planu ideje drame i finalni konflikt na planu dramske fabule. convertordieexcuseme_1
Napraviti antitetičku shemu:
Emocionalni plan: Ljubav = Mržnja
Estetički plan: Lepo = Ružno
Etički plan: Dobro = Zlo
Racionalni plan: Život = Smrt


Pod pretpostavkom da svetu ne preti neminovna opšta propast, njegova tendencija bi se kretala u okviru prve kolone pojmova sheme; on će imati za svoje ciljeve: Ljubav? Lepo? Dobro? Život? Naravno, jer ako svet neće propasti, onda samo njegovo izgrađivanje ima racionalnu svrhu.

Ali pod pretpostavkom neizbežnog uništenja sveta, svi pojmovi se obrću paradoksalno i ciljevi bivaju sadržani u drugoj koloni sheme; zajedno sa uslovom sine qua non iščezava i vrednost starih pojmova i oni se dijalektički preobrću u svoje suprotnosti zadržavajući prvobitno značenje:

Dobro postaje činjenje zla; umesto dobra cilj je zlo, ali se pri tom činjenje zla uzima kao najviše dobro. (Neka propadne jedan zao svet i neka dobro u njemu bude izkorenjeno, pre nego što i ono bude uništeno zajedno sa grehom.)

Lepo postaje stvaranje ružnog; umesto lepog cilj je ružno, ali se pri tome stvaranje ružnog uzima kao oblikovanje najviše lepote. (Neka propadne jedan ružan svet i neka lepota iz njega bude iskorenjena, pre nego što i ona bude uništena.)

Ljubav postaje mržnja; mržnja postaje instrument najviše ljubavi. (Neka propadne jedan svet u kome se prestalo da voli, da ljubav zajedno sa njim ne bude uništena.)

Život se preobraća u smrt; umesto života cilj postaje pojedinačna „slobodna“ izabrana smrt, pri čemu se pod pojmom smrti podrazumeva najviši životni čin. (Neka propast ne zatekne nikoga koga bi mogla uništiti; neka svet postane prazan prenego što dođe „čas gnjeva“.

Jedan svet u kome je sve zlo, ružno, u kome se više ništa ne voli i najzad, jedan svet, koji je na vreme odbacio sve svoje vrednosti da ne bi bile ođednom i bez ljudskog uticaja uništene, zaslužuje svoju propast. Time se propasti daje najviše moralno opravdanje. Učinimo ovaj svet vrednim propasti, pa smo izigrali sudbinu.

Ali šta učiniti sa najvišom od svih vrednosti: životom? Kako njega spasiti od zajedničke smrti? Kako ga sačuvati? U čemu sačuvati seme njegove „slobode“? Tako se u svetu izabranom za smrt rađa spasilačka ideja samoubistva kao spasavanja života od smrti. Paradok se zatvorio i obrazovao potpun krug: ubijmo se sami da nas ne bi ubili, samo na taj način mi ćemo sačuvati suštinsku osnovu života: mogućnost. Smrt u takvom svetu postaje bitni čin samog života. Uslov za njegovo opravdanje. Njegov smisao. Smisao života je u smrti kojom se on slobodno zatvara kao mogućnost. 

Primedba: jedna ista ličnost mora biti nosilac ovog novog shvatanja humanitarnosti, prorok i Mesija jedne nove religije: religije smaka sveta. Kroz četiri epizode (možda čina) on mora ne samo da aktima ilustruje preobrt svih pojmova, nego da ovaj preobrt kroz četiri toka postupno razvija: pojmovi ne smeju biti zatečeni naopako; oni će se obrtati pred našim očima sve dok heroj u izabranom, pravovremenom samoubistvu ne završi i dramski konflikt i svoj sopstveni metafizički sistem. Kroz četiri nivoa diže se on do smrti kao životne svrhe. (Finale: Apoteoza sveta koji u njemu vide novog Mesiju.)

No comments: