Dnevnik Borislava Pekića 13 januar 1959. (nastavak)
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Utorak, 13. januar 1959. (nastavak)
Saznanje i iskustvo (Nastavak od 3. januara.)
Popularna istina: Iskustvo obrazuje novo saznanje; novo saznanje retroaktivno obrazuje novo iskustvo. Ovo se događa kao penetracija. Pénétration pacifique . Istina obično mirno, bez potresa prodire u iskustvo. Iskustvo prožima istinu svojim ustaljenim činjenicama.
Retko koje iskustvo biva poraženo novom istinom, niti istina ođednom biva uništena zatečenim iskustvom. (Ovakve istine obično i ne bivaju saznate, jer ih iskustvo unapret onemogući; sistem samozaštite.) Istina je kao virus, izdržljiva. U sredini iskustva zadržava dugo ona svoju virulentnost.
Treba ustanoviti kako dolazi do enormnih razočarenja? To pretpostavlja da nova istina odjednom uništi sve prethodeće i sva do sebe stečena iskustva.
Ali: kao što je nemoguće da jedna istina sasvim preuredi naš duh prema svojim činjenicama, ne dozvoljavajući pri tome da i sama bude preuređena našim duhom kao svojim novim domaćinom, tako je nemoguće da nova istina to bar polovično ne postigne.
Kažem: nemoguće, jer bi to značilo da između pojedinačnih istina o svetu ne postoji korelacija, pa da je ona isključena i između pojedinih isečaka sveta, što ih ove istine reprezentuju. To bi značilo da jedna istina poseduje samo sliku, tip, nacrt, duh jednog odlomka sveta i ništa od bilo kod drugog. Svet bi bio deljiv, ne samo veštačkim sredstvima saznavanja, nego i prirodnim sredstvima sopstvenog dešavanja, bio bi mnoštvo.
(Po nekom principu uređenih pojedinačnosti? To je kontradikcija, jer bi svet koji bi se nekom zajedničkom načelu pokoravao, morao ovo načelo da sadrži u svakom od svojih delova, pa bi istina o jednom delu eo ipso bila istina o svima.)
To bi dalje značilo da nijedna pojedinačna istina o svetu nema značaja za ovaj u celini, jer bi svaki elementarni svetski korpuskul, svaka konstituanta takvog izdeljenog sveta, odslikavala samo sebe i svoja izolovana, ničim ne uslovljena stanja. Istine ne bi obazirale iskustvo na one koje su joj susedne, jer ove prema njoj ne bi bile u obavezi. Istine bi bile usamljene varnice sred goleme tmine jednog inkoherentnog sveta.
Takav svet bio bi svet koincidencije.
Alternative: svaka nova istina preudešava svet mojih predstava prema sebi (revolucija). Svaka nova istina biva svetom mojih predstava preudešena prema njemu (evolucija). Obostrano preudešavanje? Koegzistencija?
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Utorak, 13. januar 1959. (nastavak)
Saznanje i iskustvo (Nastavak od 3. januara.)
Popularna istina: Iskustvo obrazuje novo saznanje; novo saznanje retroaktivno obrazuje novo iskustvo. Ovo se događa kao penetracija. Pénétration pacifique . Istina obično mirno, bez potresa prodire u iskustvo. Iskustvo prožima istinu svojim ustaljenim činjenicama.
Retko koje iskustvo biva poraženo novom istinom, niti istina ođednom biva uništena zatečenim iskustvom. (Ovakve istine obično i ne bivaju saznate, jer ih iskustvo unapret onemogući; sistem samozaštite.) Istina je kao virus, izdržljiva. U sredini iskustva zadržava dugo ona svoju virulentnost.
Treba ustanoviti kako dolazi do enormnih razočarenja? To pretpostavlja da nova istina odjednom uništi sve prethodeće i sva do sebe stečena iskustva.
Ali: kao što je nemoguće da jedna istina sasvim preuredi naš duh prema svojim činjenicama, ne dozvoljavajući pri tome da i sama bude preuređena našim duhom kao svojim novim domaćinom, tako je nemoguće da nova istina to bar polovično ne postigne.
Kažem: nemoguće, jer bi to značilo da između pojedinačnih istina o svetu ne postoji korelacija, pa da je ona isključena i između pojedinih isečaka sveta, što ih ove istine reprezentuju. To bi značilo da jedna istina poseduje samo sliku, tip, nacrt, duh jednog odlomka sveta i ništa od bilo kod drugog. Svet bi bio deljiv, ne samo veštačkim sredstvima saznavanja, nego i prirodnim sredstvima sopstvenog dešavanja, bio bi mnoštvo.
(Po nekom principu uređenih pojedinačnosti? To je kontradikcija, jer bi svet koji bi se nekom zajedničkom načelu pokoravao, morao ovo načelo da sadrži u svakom od svojih delova, pa bi istina o jednom delu eo ipso bila istina o svima.)
To bi dalje značilo da nijedna pojedinačna istina o svetu nema značaja za ovaj u celini, jer bi svaki elementarni svetski korpuskul, svaka konstituanta takvog izdeljenog sveta, odslikavala samo sebe i svoja izolovana, ničim ne uslovljena stanja. Istine ne bi obazirale iskustvo na one koje su joj susedne, jer ove prema njoj ne bi bile u obavezi. Istine bi bile usamljene varnice sred goleme tmine jednog inkoherentnog sveta.
Takav svet bio bi svet koincidencije.
Alternative: svaka nova istina preudešava svet mojih predstava prema sebi (revolucija). Svaka nova istina biva svetom mojih predstava preudešena prema njemu (evolucija). Obostrano preudešavanje? Koegzistencija?
Comments