Monday, December 29, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 18. januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 18. januar 1959. 

Mesija (Iz beležaka učinjenih pre i u toku pisanja drame; I deo.) 

1) Pojam M e s i j e stavljen u naslov drame definiše i moj stav prema sudbini. On ne sme biti ironično shvaćen; Ravi jeste spasilac Adama od apsurda njegove egzistencije analogo Hristu koga ortodoksi smatraju iskupljivačem praroditeljskog greha; praroditeljski greh u anegdoti o Hristu analogan je apsurdu Adamove egzistencije u anegdoti o „Mesiji“.

Kao što Hristos razrešava svet od grešnog nasleđa njegovog pratipa (biblijskog Adama), tako će Ravi u drami razrešiti, osloboditi Adama apsurda (protivrečnosti između njegove slobodne volje i sudbinskih konstrukcija u kojima se ona vrši te stoga postaje neiskoristljiva; sloboda je neiskoristljiva, to je sadržina apsurda koga duhovna egzistencija otkriva u sebi; pojedinačna svemoć nije drugo do instrument opšte svemoći. U postupcima neše slobode razvija se jedan sudbinski nacrt). 

Ono što se u drami događa nije nešto prema čemu se može imati negativan stav (uslov svake ironije). Ova drama nije deskripcija nekog socijalnog ili moralnog dešavanja prema kome pisac može izazvati gnušanje ili sažaljenje, poricanje ili ushićenje; ova drama ne želi da pokrene duh osim na saznanje, koje će se pokazati kao jedina mogućnost spasenja, u svakom pa i u religioznom ili socijalno moralnom smislu.

Kao što je piščev stav poricanja nemoguć, nemoguća je bilo kakva afirmacija iznetog rešenja, osim one koja proizilazi iz normalnog odnosa prema onome što jeste kako jeste, i prema čemu imati potvrdan ili odbojan stav nema nikakvog opravdanja.

(Oba ova stava zahtevaju sankciju u akciji, a kako nijedna sloboda ne može imati uticaja na sudbinu niti aktivna biti u sudbini, to i bilo kakavi stavovi, sa gledišta pisca, moraju biti isključeni; to sve sa gledišta pisca; gledaoci ili publika mogu, međutim, imati svoje stavove prema onome što se u drami događa, u prvom redu stoga što su po pretpostavci lišeni one vrste saznanja koja je pisac u ovoj drami i na ovu dramu nadahnula, a zatim i stoga što imaju za svoj onakav ili ovakav stav pogodne sankcije: mogu učiniti da drama propadne ili da uspe.

Posmatrači, i publika i kritičari, mogu ne samo biti indignirani rešenjem što ga pisac mora kao adekvatnog svom saznanju da ponudi, mogu ne samo prihvatiti ili poreći oblik tog rešenja nego odreći postojanje čitavoj temi. Mogu reći: takva drama ne postoji. Ili: ta drama koja postoji ne dešava se onako kako je pisac zamišlja.) notwithoutmydaughter

Sve što je rečeno za pisca važi strogo uzev i za sve one koji zajedno sa piscem učestvuju u transpoziciji njegove drame u predstavu: za reditelja i izvođače. (Ovo će uvek biti podvlačeno, kao sine kva non mogućnosti da se drama uopšte predstavlja.) Besmislen je, bar ovde, neki samostalan stav reditelja prema piščevoj ideji, jer je besmisleno da i pisac prema svojoj ideji ima neki stav koji izlazi van okvira ili se čak suprotstavlja istinama što ih ona sadrži.

I pisac, i reditelj, i izvođači su samo automatski instrumenti, roboti ideje. (Uopšte mi izgleda smešno da se reditelj prema piscu ponaša kao sudija, umesto kao saučesnik!) Jedan reditelj „Mesije“ ne može reći: to nije istina ili ova se sitina ne dešava tako ili, što je najčešće: jedan izgled istine što je nudi pisac, moguć je i njega ću pretvoriti u predstavu, a ostale zanemariti. Reditelj mora biti izvršilac tamo gde je to i pisac bio: jer drama nije drugo do terminološki prevod jedne ideje koja je samim tim što je saznata postala sudbinski neprikosnovena. 


Zato reditelj ne sme ironički shvatati značenje naslova, ako ga tako pisac nije shvatio. Malo odstupanje u tumačenju izraza M e s i j a = s p a s i l a c, u pravcu ironije, potpuno ruši čitavu dramu i pretvara je u lakrdiju.

Da se vratim na početak: pisac prema istini što je opisuje racionalno je savršeno neutralan, mada je emocionalno može mrzeti ili pristajati uz nju. (Objektivno to ništa neće izmeniti u istinitosti drame.) Otkuda ta racionalna neutralnost? Otuda što pisac zna da je stanje opisano u drami nepromenljivo, i da predstavlja nacrt u kome se sve ljudske istorije, zanemarujući pojedinosti, moraju dešavati.

(Reditelj i izvođači, prirodno, ne moraju u ovo da veruju, ali oni moraju da se ponašaju kao da bezuslovno veruju.) Pisac s toga jednostavno smatra da imati neki angažovan, racionalan stav, prema nacrtu koga drama razvija, jeste golo mlaćenje prazne slame. Stav koji ništa ne menja je nepotreban stav.

Emocionalno, sve što pisac oseća prema tom nacrtu, nije važno ni za njega kao pisca ni za one koji budu dramu izvodili.

Kad Adam iščezava ustupajući svoju egzistenciju uzurpatorskom Raviju kao otelotvorenju pojma sudbine, pisac ga ispraća laka srca, jer zna da u tome ništa ne može promeniti. Njegova saglasnost ili njegovo protivljenje ne može da ima regulatorsku ili korektorsku ulogu, jer bi time čitava istina bila poreknuta. Piscu ostaje da žali što je tako, ako, naravno, za to oseća potrebu. Ali on takvu potrebu ne oseća. I on Adam ne žali srcem tamo gde mu niti hoće niti može da pomogne umom. 

Ni pisac nije slobodniji od Adama. Sloboda pisac ne bi mogao da napiše „Mesiju“. Pisac je, doduše, u prednosti (bar na početku) nad svojim junacima, jer je uviđanje apsurda koje njih tek očekuje, doživeo ranije. U tom smislu drama je autobiografska. 

2) Još o emocionalnom stavu pisca prema ideji spasenja. Kad pisac ozbiljno uzima naslov drame, on to čini i zato da pokaže kako je emocionalno saglasan sa istorijama, naime sa obrascem svih istorija (divan Ionescov izraz: uzoristorija) što ga pomoću konflikta Adam- Nastojnica - Ravi objavljuje. Naslov Mesija = Spasilac znači da je pisac zadovoljan stanjem stvari koje mu se, dakle, ne čini samo nepromenljivm, neminovnim i sudbinskim, nego i dobrim, korisnim.

3) Primedba: Ove beleške uzete su iz kartoteke koju je pisac upotrebljavao za vreme pisanja Emigranta i sada dok radi Mesiju. Zato one sadrže mnoge protivurečnosti, koje je pisac u drami pomirio, mnoga rešenja kojih se odrekao, izvesne refleksije koje nemaju neposrednog značaja za ovu dramu, nacrte i sheme koji su ili će, u toku rada na tekstu, biti korigovane, itd.

Ja sam u dnevniku beležio najveći deo onoga što mi je padalo na pamet, a što se odnosilo na Mesiju, tako da ove beleške predstavljaju neku vrstu dnevnika o pisanju Mesije. (U kartoteci pod slovom „M“, odakle su izvesne od ovih beležaka preuzete i razrađene, vlada još veći nered u pogledu redosleda problema koji su iskrsavali tokom pisanja; negde sam predviđao tekst, negde ga samo naknadno komentarisao. Pretežno sam ga unapred određivao u pokušaju da napišem jednu matematski preciznu dramu.) 

Pretpostavljam da bi ovaj Dnevnik o Mesiji bio koristan nekom reditelju koji bi ga mogao konsultovati pri režiji drame. Štaviše smatram da bi to bilo neophodno; jedan od osnovnih preduslova odgovarajuće režije bio bi strogo pridržavanje uputstava, što sam ih ovde za tumečenja pojedinih epizoda i ideja prikupio. Ne verujem da reditelj može shvatiti na odgovarajući način Mesiju ako ne bude upoznat sa ovim dnevnikom. (Stepen rediteljevog shvatanja teksta mora da dostiže stepen u kome ga je primio sam pisac; samo tako se on može ponašati kao da veruje u ono što predstavlja.) 

Ako se Mesija ikad bude davao, u šta sa žaljenjem sumnjam, potrebno bi bilo na osnovu ovog dnevnika sastaviti jedan Komentar za reditelja Mesije (komentar oslobođen protivurečnosti i izlišnosti svojstvene dnevniku sada) koji bi za njega bio jednako o b a v e z a n kao sam tekst.

No comments: