ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Subota, 10 januar 1959.
Buđenja . Postojim; postoje, naravno, i neke druge stvari pored mene, oči u oči sa mnom, stvari koje nemam ozbiljnih razloga da poreknem: moja soba u kojoj su po drevnom običaju sahranjene i moje stvari, kroz kamenu tišinu probijena svrdla larme, propete ulice i trgovi koji se ludački obrću oko frigidnih statua, kao čigre mog detinjstva; zatim ljudi iza stvari kao zgrudvane senke.
Postoji i neko vetrovito vreme u meni koje, tešeći se, podrazumevam kad govorim o svom postojanju; jedna misao iz moje niotkudi, druga rođena u trenju dosadnih, popularnih pojmova mog uma. Postoje i moje naklonosti, ti nesnosni uslovni refleksi koji me pretvaraju u laboratorijskog psa; neraspoloženja sa brojnim šarenim etiketama što ih je izmislilo naučno cepidlačenje: ovde onde poneki kompleks,
zaloga moje otužne složenosti; ugrađeni mehanizam libida zbog koga nasrćem na žene kao što dečiji voz srlja činama; glad = praznina, žeđ = praznina, umor = hemijskoduševna punoća (prepunjenost; dokaz da je priroda duše otrovna); džinovski broj automatizama kao što su sva prosta, mehanička muvanja kojima je tek isuviše metodično iskustvo naknadno pridalo neki upotrebljivi smisao, da bi im ga neko drugo, neko sledeće isto tako metodično oduzelo.
Mogao bih da nabrojim još bezbroj sićušnih elemenata svog postojanja, a da o njemu opet ne znam više nego kakav kamen o svom.
Bilo bi spasonosno kada bi sve stvari bile puka pretpostavka (pomoćna pretpostavka našeg opstanka, jedan zamišljeni uslov čija istinost potiče od njegove životne efikasnosti; zar to nije pragmatizam u svojoj praktičnoj suštini?). Stari Berkeley nije propovedao jednu eteričnu predstavu sveta nego jednu spasilačku religiju, i on je o veštini spravljanja slobode znao više nego iko pre i posle njega.
Želeo bih da čak i moje sopstveno postojanje bude pretpostavljeno. Ja se pretpostavljam = zamena za uobraženi pojam ja postojim.
U polusnu izvesne stvari postoje samo na trenutak, pa se onda izgube (vraćajući se u svoj mimosvet). Nikad ih više ne vidimo. Nema polusna koji bi ih iste mogao vratiti. Druge se zadržavaju. Ostaju stvari našeg sveta, našeg pretpostavljanja: glomazni predmeti koji ničemu ne služe osim što pomažu da poverujemo u svoje postojanje. Tek pipanjem postajem samoproverilac.
Oni , nestalni predmeti naših snoviđenja odlaze do đavola. U polusnu se razlučuju svetovi: i postojanja se stiču u svoje tokove kao ribe u doba mrešćenja.
Jutros je opet postala moja stolica. Pre nego što je stolica postala, na njenom je mestu umirao, brisao se obris nečeg hibridnog, što ne mogu da opišem, ali što je, jedva trenutak, uspelo da se kao opomena zadrži u mom tvrdom, ponderabilnom svetu; zatim je ono nestalo kao kaplja kiše: po podu je preostala moja stara stolica. Umesto nekog kopilanskog ploda dva sveta, u kratkotrajnom uzbudljivom prožimanju: nekoliko prefarbanih drvenih dasaka.
Buđenje je neka vrsta rekreiranja. Stvaram svet iz ničeg; jedan drugi uništavam. U polusnu, međutim, oba se sveta prožimaju, trajući na istom mestu kao senke mnogobrojnih predmeta, koji se u poruzi fizici, nekim čudom poklapaju. I što je najprimamljivije: ja postojim u svim tim svetovima, služeći se samo jednim telom..
Jesus en son temps - paysages et documents – Daniel-Rops .
Markiz u poseti. Pušten je posle više od 12 godina. Ali on „oslobođen“ tek mora da zasluži svoju „slobodu“, pa i onda neće biti načisto čemu ona služi. Zadataka ima mnogo: saživeti se sa „slobodom“, ali i učiniti da se drugi na vašu „slobodu“ adaptiraju.
No comments:
Post a Comment