Thursday, May 31, 2012

Jedna mladost II deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

JEDNA MLADOST NA BALKANU, POLUOSTRVU ČUDA
(Jedna mladost II deo)

Aleksandar je pohađao, kao i ja uostalom, Treću mušku gimnaziju u Njegoševoj ulici. Zbog oskudice u školskom prostoru, uzrokovane rekvizicijama za potrebe Nove Evrope, koja se u međuvremenu poput šagrinske kože u rukama nezasitog posednika, i sama svakim danom sve više skupljala, bombardovanjem i štednjom goriva, nastava se te godine ili nije održavala ili zbivala u kratkim smenama.

Vrlo često smo imali zadovoljstvo da se ono što su školski Programi smatrali obrazovanjem, a mi zatupljivanjem epskih razmera, obavljala nad nama u zavereničkom polumraku, na treperavoj mokraćno-žućkastoj struji napona voštane sveće.
returnma
Zagrobna svetlost nemih filmova pratila je timsko izbegavanje da postanemo priručnici suvišnih fakira sve do blizu policijskog časa.

Onda nam je dopušteno, uz uzdah olakšanja, kome profesori nisu davali beznačajan doprinos, da se kako umemo dokopamo kuća, a zatim, s još vrućim zalogajem u ustima i punom bešikom skembamo pod zemlju na jednu drugu živu i praktičnu nastavu, iz čije je eksplozivne i krvave perspektive ona prva izgledala u najmanju ruku – sumanuta.


(Ako ste najpre učili o "slobodnom padu tela kroz vazdušni prostor" a odmah potom u skloništu saznali šta naivna formula g=hmc² izvan pametnih knjiga znači, ako posle ushićene besede o tome kako civilizacija, između ostalog, ima da se zahvali i činjenici što njeni predmeti padaju na zemlju brzinom upravo proporcionalnom njihovoj masi, čujete zvižduk bombe koja vam tu istinu demonstrira igrajući se fizičkih zakona iznad vaše glave,

vi, osim ako ste idiot, ne možete osećati nikakvo poštovanje ni prema zakonima koji im to omogućuju, ni spram nauke koja vas ubeđuje u prirodno pravo bombe da ih sebi za zabavu koristi. Usuđujem se reći da je ovo, bar do mere u kojoj uspevamo da se služimo razumom, opravdavalo moje dvojke iz matematike, fizike i hemije, kao nauke udruženih u svrhu proizvodnje eksploziva, i nesigurne ocene iz istorije koja nas uči zašto nas njime gađaju.

Priznajem, međutim, da objašnjenje dvojki iz ostalih predmeta valja tražiti na nekoj drugoj strani.) Ma kako okupacijski bedna, svetlost je, na žalost, dopuštala da budete prepoznati i prozvani. Dalje se sve odvijalo tradicionalnom silom slobodnog pada kojoj podležu i bombe.

Težina pada bila je srazmerna masi vašeg neznanja i brzina kojom ste ga ispoljavali, u formuli gde bi otpor vazduha, uvek samo odlažući faktor, uostalom, bio zamenjen očajničkim pokušajima da mašući neodređenim odgovorima savladate neumitnu prirodu.

S otporom toj "neumitnoj prirodi" vezane su i neke naše, moje i Aleksandrove, zajedničke školske uspomene. U našim se porodicama, a i van njih, nemačko bombardovanje Beograda, 6. aprila 1941. smatralo svinjskim postupkom. Za nas je uistini svinjski postupak bio što su propustili da njime pogode i našu gimnaziju. (Kako je to pošlo za rukom Drugoj muškoj nisam pametan.) Potresi su joj jedva ogulili unutrašnju sluzokožu, razgolićujući mestimično električne žice, tanak splet njenih svetlosnih živaca. Ni najmanje nije bilo teško, na povratku iz klozeta, gumom izolovanim kleštima zaviti svaki Raspored časova u crno. Krpljenje zidova nije pomagalo. Dobar čekić se mogao nositi sa svakom zakrpom. Povrh toga, izvesna oštećenja, predviđena za buduće korišćenje, pokrivali smo plakatima domaće izrade koji su najavljivali dobrotvornu priredbu "dana toga i toga", demonstrirajući za javnost bolje strane naše prirode.

"Dana toga i toga", naravno, priredba iz tehničkih razloga ne bi bila održana, i pošto bi se u međuvremenu ugasila svetlost, "bolje strane naše prirode" ostale bi u prijatnoj pomrčini. Tome se retko ko ozbiljno suprodstavljao. Kraj rata je bio na vidiku, ali njegovo značenje još uvek nedokučivo.

Svako je marljivo obrađivao vlastiti vrt, ne gledajući preko ograde. Stanje opšte nezainteresovanosti za bližnje bilo je u građanskim krugovima toliko da smo u gimnazijskom dvorištu mogli najaviti i lov na slonove, niko se ne bi obazirao. Niko s puškom ne bi došao ...

Aleksandar se bavio Crnom berzom. U "Crnoberzijancima" sam okupacijsku građansku familiju definisao kao "ljude koje ujedinjuje ista neprilika i koji na Crnoj berzi nastupaju kao jedna firma". Šta je crna berza, zna se. Šta je neprilika, međutim, mada se općenito takođe zna i pod njom podrazumeva obično sve što nam nije od koristi, ipak treba pobliže objasniti.

U prolećnim mesecima 1944. u kojima je svuda unaokolo odjekivao ropac Nove Evrope, ne behu u eksplozivnom previranju samo ratni frontovi već i ljudske pameti. I pojmovi najustaljenijih značenja tražila su pa i nalazili za sebe nove mogućnosti, nova tumačenja.

No comments: