Wednesday, May 02, 2012

Istorijski roman II deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (II deo)

Pravci iz kojih posmatram problem istovremeno su i uglovi iz kojih mu pristupam:
Prvi je – artistički.
Drugi – psihološko-psihijatrijski.
Treći – biološko-paleontološki.
Četvrti – arheološko-antropološki, (u užem smislu – istorijografski).
antonchristian_020_030 - Gaza 02 III 2002-2005 (91x62)
Umetnički primer nije iz književnosti. Činilo mi se da ću imati dovoljno literarnih uzoraka i da je zanimljivije ispitati temu na nekoj srodnoj umetnosti. Izabrao sam film ne samo stoga što sam s njim imao dosta ličnih, najčešće žalosnih iskustava, već što je, bar prema mom sudu, "živa slika" neuporedivo bliža strukturi romana nego, prividno sličnija, pozorišna drama.

Model je „Danton“ Andrzej Wajde. Zaveden simplifikacijama britanske štampe, koja je u filmu videla alegoriju na savremenu Poljsku, otišao sam u bioskop sa strahom i nepoverenjem. Ali, vera u Wajdinu darovitost nagrađena je. Film je snažno umetničko delo o Francuskoj revoluciji – i kroz nju o svim revolucijama – a ne u istorijske kostime preobučena alegorija.


Wajda je ispričao priču o presudnoj epizodi Francuske revolucije iz njene perspektive, ne naše, onog doba,ne našeg, a ako izvesne podudarnosti sa poljskom situacijom postoje, one ne pripadaju umetničkom metodu aluzije, već urođenoj osobini istorije da reprodukuje slične događaje i slična stanja.

Da je Wajda skroman umetnik – a kakav je patriota, zna se – došao bi u iskušenje da sličnost između Francuske 1780. i Poljske 1980. učini upadljivom. U tu bi svrhu jedno stanje drugom morao prilagođavati, da bi se što više slagali, i model i kopiju menjati, te najzad ne bi rekao umetničku istinu ni o Francuskoj 1780. ni o Poljskoj 1980.

Dobio bi himeru, polukozu-poluovcu Cambridge instituta za fiziologiju životinja, u stvari, ni kozu, ni ovcu, već monstruozno kopile neprirodnog braka između časne namere i nečasnog istorijskog falsifikata. Poljska se u tmini hereditarne povezanosti svih revolucionarnih nasilja podrazumeva, i to je dovoljno za Wajdinu patriodsku svest, a spasonosno za njegovu umetničku savest.

Pokušaću ovu tvrdnju dokazati obaranjem paralele Walesa-Danton, koja predstavlja osnovu za širu analogiju između Francuske revolucije i današnje Poljske. Lech Walesa nikad nije bio na vlasti. Danton je, ne samo na vlasti bio, on je bio vlast Francuske duže od Robespierrea, premda, kad kažemo Francuska revolucija mislimo na Robespierrea, ne na Dantona. Walesa nikad nije bio krvnik. Danton je bio.

Teror što ga je, u ime Revolucije, upravo on utemeljio, skinuo mu je glavu u ime Pravde, božanske ravnoteže koja ispravlja humane debalanse. Danton želi Revoluciju bez Terora. Walesa odbija i Revoluciju i Teror. Danton je i pod giljotinom revolucionar. Walesa je bio i ostao kontrarevolucionar, u onom boljem značenju ove proskribovane reči.

Spajaju ih samo dve optužbe: za korupciju i popularnost. Prva je, u najmanju ruku, preuranjena. Dantonu je korupcija dokazana. Walesi je tek valja dokazati. Druga je prividna. Narod koji sledi Dantona nije onaj koji ide za Walesom. Izvori i razlozi Walesine popularnosti nisu se menjali. Dantonove jesu.

Na početku revolucije Danton je omiljen jer hoće Teror, na kraju – zato što ga odbija. On tada ne govori samo u ime umornih žrtava Revolucije, već i u ime njenih još umornijih egzekutora, pobednika i pobeđenih, podjednako. Walesa je, međutim, uvek govorio i sada govori u ime naroda – večne istorijske žrtve.

Poređenje između Robespierrea i Jaruzelskog još je neodrživije, pa i amoralnije s gledišta pokušaja da se poremećenoj istoriji nađe kakav takav smisao, ali ova tema ne dopušta da se u njega dublje uđe.
Oprostite mi što sam se na filmu "Danton" toliko zadržao, ali on najupečatljivije ilustruje problem, ocrtavajući istovremeno, možda nešto prerano, moj odgovor na pitanje kakav valja da je odnos između istorijske realnosti i istorijskog romana.

No comments: