Traktat o paucima

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

TRAK­TAT O PA­U­CI­MA I ČINOV­NI­CI­MA

Počet­kom prošle go­di­ne jav­lje­no je o in­va­zi­ji otrov­nih pa­u­ka koji su na­pa­dali lju­de i usmr­ti­li šezde­set oso­ba. Ni­je­dan od njih nije bio En­glez, pa pa­u­ke niko nije naročito osuđivao. Istog dana no­vi­ne su do­ne­le ku­di­ka­mo uz­bu­dlji­vi­ji izveštaj Međuna­rod­nog mo­ne­tar­nog fon­da, po kome, u od­no­su na veličinu i bo­gat­stvo, Bri­ta­ni­ja ima više činov­ni­ka od ijed­ne dru­ge zem­lje, dva puta više nego što iz­i­sku­je broj sta­nov­ni­ka i život­ni stan­dard.

U tome je, iz­me­du 83 an­ke­ti­ra­ne države, part­ner Južnoj Koreji. (Ka­ko ­je Ju­go­sla­vi­ja prošla, ne znam. U spi­sku je činov­nič­kih ra­je­va nema. Za njen pri­vred­ni haos na­la­zi valj­da MMF ozbil­jni­je kriv­ce od činov­ni­ka koji ga tek čine sku­pljim.) Bri­ta­ni­ja, veli dal­je izveštaj, ima ele­fan­ti­ja­zično pre­na­sel­je­nu ad­mi­nistra­ci­ju, tri puta veću od po­treb­ne, a u finan­si­ja­ma i pla­ni­ran­ju čak i četi­ri puta zamašniju nego što je nužno da bi država nor­mal­no funk­ci­o­ni­sa­la.

S dru­ge stra­ne, bri­tan­ski činov­nik za­ra­du­je samo 90% za­ra­de evrop­skog ko­le­ge, što, ako se upo­re­di s raz­li­ka­ma u ne­kim dru­gim za­ni­man­ji­ma, i nije neki naročiti man­jak. (U Ju­go­sla­vi­ji je pro­duk­ci­ja sla­ba, pa su i rad­ni­ci, logično, sla­bo plaćeni. činov­ni­ci, međutim, do­bro pra­te sla­bu pro­duk­ci­ju, pa je, opet, logično da do­bro budu i plaćeni.)



Raz­li­ka iz­me­du pa­u­ka i činov­ni­ka ni­kad naučno nije iz­ve­de­na, ma­da ­je pa­ko­sno su­ge­ri­sa­na, pa ćemo pokušati da je ot­kri­je­mo, da bi­smo pomoću nje ob­ja­sni­li jul­sku od­lu­ku bri­tan­ske vla­de o krup­nom povećanju pla­ta svo­jim vi­so­kim funk­cio­ne­ri­ma.

Od­lu­ka je iza­zva­la snažno ne­za­do­voljstvo štam­pe, par­la­men­ta i građana, uko­li­ko su pi­sa­li li­sto­vi­ma, jer na dru­gi način sa­zna­ti šta običan En­glez o nečemu mi­sli nije mogućno.

(No, ako se pri­hva­ti mišljen­je da se s novi­na­ma do­pi­su­ju samo ne­o­bični lju­di, mišljen­je običnog En­gle­za i dal­je osta­je taj­na.)

Pauk može ubi­ti, ali to često može i činov­nik. Vi­de­smo da i jed­nih i dru­gih ima suviše. Pa­u­ci ma­hom ima­ju crno­si­vu boju koja od­go­va­ra tra­dici­o­nal­noj boji činov­ničkog sta­leža.

Pa­u­ci su, osim kad love, kao i činov­ni­ci, spo­ri, len­ji, rav­no­dušni, ne­ak­tiv­ni i bez ini­ci­ja­ti­ve. Pa­u­ke niko ne voli ali ni činov­ni­ke. Naj­zad, ma šta o nji­ma mi­sli­li, i jed­ni i dru­gi su po­treb­ni. Pa­u­ci eko­lo­skoj rav­no­teži pri­ro­de, činov­ni­ci or­ga­ni­za­ci­o­noj rav­no­teži države.

Ali, dok bi bez pa­u­ka pri­ro­da funk­ci­o­ni­sa­la, država bez činov­ni­ka bi sta­la, što za neke države i ne bi bila naročita šteta.

U čemu je onda raz­li­ka između pa­u­ka i činov­ni­ka? U tome što pa­u­ci ne­ma­ju zah­te­va, a činov­ni­ci često – ništa dru­go do zah­te­va. Je­dan od najčešćih je za povećan­jem pla­ta. Za naj­vi­še bri­tan­ske ci­vilne i voj­ne službe­ni­ke nje­mu je u julu ove go­di­ne udo­vol­je­no.

Pla­te će naj­od­go­vor­ni­ji­ma među nji­ma, u dva sko­ka, do mar­ta 1986, biti povećane i za 48%. U sve­tlu kr­sta­ških na­po­ra kon­zer­va­tiv­ne vla­de da ob­u­zda in­fla­ci­ju držan­jem za­ra­da, u naj­go­rem slučaju, u nje­nim okvi­ri­ma, u požel­jnom i is­pod 3 do 5 %, ova mera je s pra­vom dočeka­na na nož. Vla­da se bra­ni dvo­stru­kim argumen­tom.

Pr­vi­ je da se povećanje tiče samo ne­ko­li­ko sto­ti­na naj­viših ad­mi­ni­stra­to­ra države, voj­ske i sud­stva. Dru­gi, da je to je­di­ni način ko­jim se činov­nički ta­len­ti mogu sprečiti da se ne pre­se­le u pri­va­tan sek­tor, gde su za­ra­de mno­go veće.

U iz­ve­šta­ju ko­mi­si­je, na osno­vu koga je od­lu­ka do­ne­ta, kaže se da je, usled ne­do­vol­jne za­ra­de, mo­ral i mo­ti­va­ci­ja držav­nih službe­ni­ka na obes­poko­ja­va­juće ni­skom ni­vou, i da je na kon­ku­rent­nom tržištu mo­zgo­va, koje po­sta­je sve inter­na­ci­o­nal­ni­je, sve teže naj­bol­je u držav­noj službi zadržati.

(Jugosla­vi­ja bi se možda mog­la oslo­bo­di­ti većine svo­jih činov­ni­ka kad bi im dra­stično sman­ji­la pla­te i tako ih in­spi­ri­sa­la da svo­je pro­ve­re­ne ne­spo­sob­no­sti u no­sen­ju s kri­zom po­nu­de ne­koj dru­goj državi, takođe u kri­zi.)

Sem su­ge­sti­je da bi se efi­ka­sni ad­mi­ni­stra­to­ri i okret­ni činov­ni­ci usko­ro mo­gli uvo­zi­ti sa stra­ne, pre­te­žno iz sa­mu­raj­skog Ja­pa­na, gde je di­sci­pli­na naj­vi­ši ob­lik slo­bo­de, ovde je naj­poučnija dra­ma-tična pro­me­na po­gle­da na Moć, ko­joj smo po­klo­ni­li to­li­ko svo­jih ne­za­do­voljs­ta­va.

Bez činov­ni­ka se ne može. I pre Rima. Od Rima po­go­to­vu. Oni su zdra­vi krvni su­do­vi države, kao što su in­te­lek­tu­al­ci nje­ni bo­le­sni ner­vi, a rad­ni­ci njen me­ta­bo­li­zam. Ali u re­pu­bli­kan­skom Rimu služiti državu bila je čast i pa­tri­ot­ska dužnost, prem­da ne pre­te­ru­je­mo i ne tvr­di­mo da se mu­dar se­na­tor, po­stavši gu­ver­ner neke pro­vin­ci­je, i tako nije mo­gao obo­ga­ti­ti.

No, niko jav­no nije go­vo­rio da od­la­zi u Špa­ni­ju, Si­ri­ju ili Ju­de­ju da bi ih opljačkao. Plen je bio tek nečasna mogućnost jed­nog časnog po­sla. Sama moć bila je do­volj- na na­gra­da, a po­ne­kad i po­nos da se za Rim nešto ko­ri­sno učini­lo.

Da­nas moć sama po sebi više nije do­vol­jna na­gra­da. Nužno je i nešto da zvek­ne u go­to­vom. Da bi čovek imao za­do­voljstvo u moći, ne­ka­da ­je bilo do­vol­jno da ima vlast. Da­nas je to malo za pra­vo uživan­je. Vlast očeku­je i da je do­bro pla­ti­te.

Ne­kad se pa­tri­o­ti­zam lju­di do­bi­jao na dar. Da­nas se i on plaća. Mo­glo bi se po­mi­sli­ti da se ne plaća i ne is­plaćuje samo bunt. Po­ne­kad, ako preživi i nije ne­str­pljiv, i naj­o­ko­re­li­ji bun­tov­nik može doći do svo­je pla­te.

Ovde je reč samo o en­gle­skom činov­niku g. Džo­nu. O našem činov­ni­ku, dru­gu Živo­ra­du, nije. Mi još ne­ma­mo državne tu­to­re s pla­tom od ne­ko­li­ko mi­li­jar­di go­di­šnje da bi nas nje­no povećanje za ne­ko­li­ko mi­li­jar­di uz­ne­mi­ra­va­lo. Niti smo, kao En­gle­ska, u osku­di­ci činov­ni­ka, spo­sob­nih za sve moguće čino­ve, nego nam ne­do­sta­ju rad­ni­ci sprem­ni za sva­ki rad.

A ni pa­u­ci se u većem bro­ju još nisu po­ja­vi­li.