Tuesday, February 09, 2010

Portet jedne usamljenosti

POR­TRET JED­NE USA­MLJ­E­NO­STI
"Pisma iz tudjine" od Borislava Pekića

On nije bi­o ­je­di­ni emi­grant koga sam upo­znao u par­ku, na klu­pi. S vre­me­nom ih je bilo to­li­ko da sam po­ve­ro­vao kako je sva­ki usam­lje­ni čovek na klu­pi – emi­grant. Ovo­ga o kome je reč upo­znao sam u uskoj ale­ji što se kao ze­le­na ilu­zi­ja pro­lećne ob­no­ve živo­ta uvu­kla između sive Tem­ze i ot­me­nog, edvar­di­jan­ski cr­ven­ka­stog Che­i­ne Wal­ka.

Pre rata, u zem­lji, bio je fa­bri­kant por­ce­la­na, a ovde, u iz­gnan­stvu, živeo je od pri­vre­me­nih po­slo­va, u čiju se pri­ro­du nije upuštao, ostav­lja­jući da o njoj go­vo­re gru­be, žul­je­vi­te ruke. Očeki­va­o­ je, međutim, da se nje­gov položaj na­bol­je iz­me­ni kad stig­nu iz­ve­sna pi­sma, koja, opet, ni­ka­ko da stig­nu, jer su se, ili ne­gde za­gu­bi­la, ili bila za­u­stav­lje­na, ali, pre­ma nje­go­vom mišljen­ju, nipošto nisu mo­gla biti ne­po­sla­ta.

Če­kan­je ga nije obes­hra­bri­lo, što duže pi­sma nisu do­la­zi­la, sve je više bio si­gu­ran da će doći. Živeo je u So­uth Ken­sing­to­nu, na te­snoj, trošnoj man­sar­di, među de­belim lon­don­skim golubo­vi­ma i de­be­lim lon­don­skim obla­ci­ma. Oda­tle je mo­gao čuti tužno pi­štan­je šle­po­va sa Temze i sećati se Du­na­va.

Ni­sam pro­zreo pra­vu temu nje­go­ve no­sta­lgi­je. Da li je to bio žal za zem­ljom koju više ni­kad neće vi­de­ti, ili za sta­rim, do­brim živo­tom ko­jim više ni­kad neće žive­ti? Naj­zad, i to je sve­jed­no: ne­srećnom čove­ku malo znače raz­lo­zi ne­sreće. Žena mu je odav­no umr­la, dece nije imao, o ro­đa­ci­ma i pri­jat­elji­ma nije go­vo­rio pa sam za­ključio da ni njih nema.

Bio je sam. Nije, da­kle, imao bližnjeg da mu pred­loži sta­rački dom, u kome nje­go­va usam­lje­nost neće biti man­ja, ali će bar biti – za­jed­nička. O domu je mi­slio spon­ta­no. Raz­mišljao je o bli­skom danu u kome neće moći da se dig­ne iz po­stel­je, s po­je­di­no­sti­ma koje su me uve­ri­le da se to već do­ga­đa­lo.

Vraćao se ide­ji o domu kao što se sa­mo­u­bi­ca vraća ide­ji sa­mo­u­bistva, a mi mu ne ve­ru­je­mo, ne što mi­sl­i­mo da ga neće izvršiti nego što se plašimo da će se ubi­ti u našem pred­so­blju, u ovom slučaju – na mo­joj klu­pi.

70009358I s njim sam o u­sam­lje­no­sti raz­go­va­rao. Ona za nje­ga nije, kao za većinu lju­di, bila puka samoća, su­mor­na čin­je­ni­ca da kad s klu­pe usta­ne, nema kome da ode, ili, kada se su­tra na klu­pu vra­ti, nema koga na njoj da za­tek­ne. Usa­ml­je­nost je za nje­ga pre sve­ga bila po­sle­di­ca ne­spo­sob­no­sti lju­di da shva­te „u čemu je nje­gov stva­ran pro­blem”.

Ne samo da je to ne­ra­zu­me­van­je stva­ra­lo osećaj usam­lje­no­sti, nego mu je i ob­ja­šnja­va­lo zašto je usam­ljen, i, što je još gore, zašto tome bez pomoći dru­gih lju­di leka nema. Nje­ga od usam­lje­no­sti nisu mo­gle izlečiti ide­je kao mene. Behu mu nu­žni lju­di. Je­dan čovek, u stva­ri. Čo­vek koji bi ga raz­u­meo. I nje­go­va su se­den­ja po par­ko­vi­ma tuđine, nje­go­va ba­zan­ja tuđim ul­i­ca­ma, ve­za­na bila za na­du da će ta­kvog čove­ka sre­sti.

U en­gle­skoj pa­ni­ci da na mene kao ta­kvog čove­ka ne računa, sme­sta sam hteo da usta­nem i odem. Zadržao me je pi­sac u meni, kra­dlji­vac tu­đih patn­ji, tuđih ne­vo­l­ja. I kao pi­sac tru­dio sam se da ga raz­u­mem, čuva­jući od tog raz­u­me­van­ja čove­ka u pi­scu, štiteći svo­ju tzv. ljud­sko­st od su­vi­šnog učešća u nje­go­voj priči i saučešća po­vo­dom nje­go­ve sud­bi­ne, koji bi me pri­nu­di­li da ga od­ve­dem kući i uve­li u du­go­tra­jan odnos, dužan da se kad-tad završi mo­ral­nom oba­ve­zom da ga sva­ke ne­del­je posećujem u sta­račkom domu.

„Možete li za­mi­sli­ti”, pi­tao me je, „kako bi se osećao po­sled­nji čovek na sve­tu?” Ni­sam mo­gao za­mi­sli­ti. „Čovek koji je iz­gu­bio pro­šlost, a budućno­sti nema? Koji upra­vo zato što nema budućno­sti, gubi i prošlost koju je imao?” Ni to ni­sam mo­gao da za­mi­slim.

Par­kom se spuštao ka­sni pro­let­nji mrak. Kroz ret­ko drveće, kao kroz rešetke za­tvo­ra, lje­ska­la se reka i an­dro­id­ski cr­ve­ne­le oči au­to­mo­bi­la. Na kućama iza nas pa­li­li su se pro­zo­ri. Otpočin­jao je en­gle­ski po­ro­dični život. Tačno u mi­nut, kao što počinju po­zo­rišne pred­sta­ve. I često upra­vo to­li­ko i – iskren. Ali, čin­je­ni­ca da su i u nje­mu lju­di bili usam­lje­ni i ne­srećni, nije bila ute­ha za one koji su usam­lje­ni i ne­srećni bili po klu­pa­ma grad­skih par­ko­va tuđi­ne.

„U čemu ­je vaš pro­blem, go­spo­di­ne?” upi­tao sam ga. Gl­e­dao me je okom koje se sta­pa­lo s tmi­nom. „U tome.” Re­ka­o ­je. „U čemu – tome?”. „U vašem pi­tan­ju, go­spo­di­ne.” Us­ta­o ­je, pože­leo mi laku noć, i, us­pra­van za svo­je go­di­ne, otišao. Ni­kad ga više ni­sam vi­deo.

Emi­gran­t je, pre i više od sve­ga, usam­ljen čovek. I to ni naj­man­je ne za­vi­si od nje­go­ve društve­ne ili per­so­nal­ne po­zi­ci­je. Po­zna­jem jed­nog ko­ji ­je­ još pre rata za­vr­šio naj­bol­je en­gle­ske škole i ovde ste­kao za­vi­dan ugled, koji ima en­gle­sku po­ro­di­cu i en­gle­sku strast za kri­ke­tom, koji iz­gle­da i ponaša se kao En­glez, a po­ne­kad kao En­glez i mi­sli, ali kad kaže „kuća”, ne mi­sli na Lon­don nego na pri­mor­sko me­sto u kome je rođen.

Zato raz­u­mem svog usa­ml­je­nog po­zna­ni­ka iz par­ka. Želi­m mu da nađe svog čove­ka. Čove­ka koji ga neće pi­ta­ti u čemu je nje­gov pro­blem. Čove­ka koji će to – zna­ti.

Mome emi­grant­skom po­zna­ni­ku po­tre­ban je bio je­dan je­di­ni čovek koji bi ga raz­u­meo. Da bi se raz­u­meo pro­bl­em emi­gra­ci­je, je­dan čovek nije do­vo­l­jan. Mno­go je lju­di po­treb­no, pod uslo­vom da većina među nji­ma ne budu po­li­caj­ci. Emi­gra­ci­ja ­je nera­zlučiv deo evrop­ske isto­rij­ske tradici­je i ne­vol­jan is­hod nje­nih isto­rij­skih pri­nu­da, a naša emi­gra­ci­ja, ma šta, s pra­vom ili ne, o sva­kom iz­gna­ni­ku po­je­di­načno mi­sli­li – ne­o­tuđivi deo na­šeg na­ro­da.

Nje­go­va naj­o­be­spra­vl­je­ni­ja, naj­u­sam­lje­ni­ja i najne­srećnija man­ji­na. Man­ji­na koja, kao što je moj po­zna­nik iz Che­i­ne Walka čekao svog čove­ka, još uvek čeka svoj na­rod.

9 comments:

gundjalo said...

Dok su romani zahtijevali dosta moje paznje,imaginacije, pa cak i (pred)znanja, sa "Pismima iz tudjine" uviejk sam imao osjecaj da su mi citana "na uvo", od samog autora.
Cesto zalim za jednim susretom koji se nikad nije odigrao, a mogao je.Medjutim, strah me je da tada, 1987. godine, jednom tek svrsenom osnovcu, visoki, mrsavi covjek sa debelim naocarima ne bi puno znacio.Makar taj cojek bio u mom (a nekad i njegovom) gradu, jer je tu dosao da primi "Njegosevu nagradu".
Godinu, dvije kasnije upoznao sam njegova djela, ali priliku za susret vise nisam imao.

Ljiljana said...

Dragi Gundjalo,
bas mi je zao za tu propustenu priliku. Mnogi ljudi su mi nesto slicno rekli i kajali se sto nisu iskoristili priliku kada se ukazala. Ali eto za utehu sada citate Pekica stalno a taj razgovor bi bio samo kratak susret. Nije lako kada je covek tako mlad da prikupi hrabrosti i oslovi nekoga ko je tako mnogo stariji od njega. Ja na primer ni sada ne znam da li bih uvek smogla dovoljno kurazi za tako nesto. Pekic se recimo kajao sto nije pisao i sreo se sa Arturom Kestlerom, koji je ziveo u nasem susedstvu. Imali bi tako mnogo jedan drugome da kazu. Medjutim ta prilika je nestala, jer se Kestler ubio bas kada je Pekic njegovim knjigama posvecivao najvise paznje.
Srdacno Vas pozdravljam.

Gundjalo said...

Cijenjana gospodjo Ljiljana,
nadam se da Vas ne zamaram komentarima i da Vam ne uzimam puno vremena za odgovore.Smatram to, donekle, kao obavezu prema trudu koji ulazete da jedno ovakvo djelo prezentirate citaocima.

Ljiljana said...

Dragi Gundjalo,
Uvek mi je uzivanje kada mi se neko obrati i kada vidim da cita Pekiceve bisere. Onda znam da moj trud nije uzaludan. Hvala Vam.
Srdacan pozdrav.

Gundjalo said...

Hvala i Vama
Sjetih se, sad, one anegdote sa citaocem koji se Pekicu pohvalio da je "Zlatno runo# procitao tri puta i Pekicevog odgovora:
-Mladicu, zar Vi niste imali pametnijeg posla?

Ljiljana said...

Dragi Gundjalo,
Pekic je uvek bio duhovit a narocito na svoj racun. Ova anegdota je tipicna za njega. Lepo je da ste je podelila sa nama, odnosno sa citaocima ovog bloga.
Srdacno.

pigeon said...

Zadržao me je pisac u meni, kradljivac tuđih patnji, tuđih nevolja.

Predivna rečenica.

Nije potrebno umnožavati rečenice oduševljavanja Pekićem u komentarima, ali pošto se prvi put oglašavam, samo ću reći da sam srećan što postoji ovakva oaza u ovom sajber svetu. Sve čestitke Liljani.

P.S.

A što se tiče Zlatnog Runa, lepo Pekić reče, zato sam to ostavio za posle studiranja :)

Ljiljana said...

Dragi Pigeon,
uvek mi je milo kada se neki nov citalac bloga javi, jer to znaci da se broj onih koji vole da citaju Pekica umnozava. Sto se "Zlatnog runa" tice treba da se steknu uslovi da bi se moglo odvojiti vreme za svih 7 knjiga. Medjutim to se stostruko isplati. No za svakoga dodje dan koji je pravi za citanje ovog dela. Samo treba poceti!
Srdacan pozdrav.

pigeon said...

Zaboravih da pohvalim i veoma interesantan izbor slika i fotografija kojima oplemenjujete tekst. Znam da to nije mala stvar. Svaka čast.