Saturday, February 13, 2010

Anglosaksonski maniri

AN­GLO­SAK­SON­SKI MA­NI­RI

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

I kod za­jed­ni­ce i kod je­din­ke ma­nir je način po­na­šan­ja, us­ta­lje­na for­ma od­no­sa koja obe­ležava ste­pen ci­vi­li­za­ci­je. Uko­li­ko je on viši, ma­ni­ri su očigled­ni­ji i pre­sud­ni­ji za nje­no sklad­no funk­ci­o­ni­sa­nje. A isto­ri­ja po­zna­je i one ci­vi­li­za­ci­je koje su se na svom vr­hun­cu, obično pre pada, pre­tvo­ri­le u tako sa­vr­še­ne for­me da u njima osim ma­ni­ra, niš­ta više i nije bilo.

200208336-001Time neće da se kaže kako su var­var­ske za­jed­ni­ce bez ma­ni­ra, us­tal­je­nog od­no­sa među svo­jim pri­pad­ni­ci­ma, ali čin­je­ni­ca da su lju­dožderi jeli samo ne­pri­ja­tel­je, a ne i sa­ple­me­ni­ke – kao što biva u ne­kim mo­der­nim država­ma – nije ni­ka­kav ma­nir. Ra­sni ­je to in­stinkt održanja.

Težnja sva­kog ple­me­na je da bude sve jače da bi sve više ne­prija­tel­ja sva­ri­lo, i da što više ne­pri­ja­tel­ja sva­ri da bi bilo što jače. Međusob­no proždi­ran­je toj se težnji pro­ti­vi­lo i tako su su­ple­me­ni­ci pošte­đe­ni.

U iz­vesnim mo­der­nim država­ma, me­đu­tim, koje su po pri­ro­di svo­je iz­u­zet­no­sti au­tar­kične, sa­mo­do­vol­jne, na­ci­o­nal­na je hra­na eks­klu­ziv­no domaća i ne­pri­jate­lji za proždi­ran­je i državno snaženje na­la­ze se uglav­nom među vl­a­sti­tim gra­đa­ni­ma, te se sma­tra da je država ­jača uko­l­i­ko više od svog sta­nov­ništva uspe­va da sva­ri.

Ali, osta­vi­mo se lju­dožder­skih i pre­đi­mo na građan­ske ma­ni­re. Oni oda­ju život­ne na­zo­re, pa ćemo go­vo­ri­ti i o an­glo­sak­son­skim, računa­jući da us­put vi­di­mo i ka­kvi su naši.

Da­nas ćemo is­pi­ta­ti je­dan od te­mel­jnih ma­ni­ra ostrv­skog živo­ta i upo­rediti ga s našim po­lu­ostrv­skim običaji­ma, koje će, kao pro­sečan uzo­rak rase, za­stu­pa­ti naš čar­ter-pose­ti­lac Živo­rad, ako se sećate, eks­pert za ir­sko i, više-manje, sva dru­ga pi­tan­ja.

To je ma­nir za­šti­te pri­vat­no­sti, va­šeg pra­va da bu­de­te ostav­lje­ni na miru, ali i vaše oba­ve­ze da na miru ostav­lja­te dru­ge. To, iz­me­đu osta­log, znači da čovek u ponoć ne leži na uli­ci da bi mu pra­vili društvo, već što mu je teško, a to je u naj­većoj meri njego­va lična stvar. A pro­me­tu ako sme­ta – policij­ska. Ni u kom slučaju vaša. Vaša je da ­ga ­o­sta­vi­te na miru.

Od toga i ko­ri­sti možete ima­ti. Ni­kad se, na­i­me, ne zna za­što je neko na zem­lji. Možda mu je za­i­sta teško, a možda i nije, nego će teško biti vama. Jer, taj vam može na ru­ka­ma iz­dah­nu­ti ili vas ras­po­ri­ti nožem. U oba slu­ča­ja sle­de ne­bro­je­ne ad­mi­ni­stra­tiv­ne kom­pli­ka­ci­je i bes­ko­načna sve­dočenja po su­do­vi­ma.

Zato je: „Don’t get in­vol­ved!” sve­to pra­vi­lo kre­tan­ja ovdašnjim uli­ca­ma, pra­vilo „Ne mešaj se!” na koje se, bo­jim se, naš Živo­rad neće oba­zi­ra­ti. Sme­sta će ležećem čove­ku prići, i pošto je, ve­ro­vat­no, i zna­lac hit­ne pomoći, pokušati u život da ga po­vra­ti.

Ako ga iz ne­spret­no­sti ne ubi­je – ili ovaj nje­ga – po­staće mu kum. A ako je ne­srećnik umro, osećaće se oba­veznim da ga is­pra­ti bar do gro­ba.

Strah od time-con­suming (nečega što od­u­zi­ma vre­me) i emo­ti­on- consuming (nečega što angažuje osećanja), samo su vi­do­vi zaštite pri­vat­no­sti. Jer, sva­ki je dru­štve­ni kon­takt iz­ve­stan atak na pri­vatnost. Druženje pret­po­stav­lja iz­me­nu mi­sli, a, pra­vo ako ćemo, kome tuđe mi­sli tre­ba­ju? Sva­ko­me su svo­je do­vol­jne. U En­gle­skoj se lič­nost bra­ni tako što svo­je mi­sli ne is­ka­zu­je. Osim pro­fe­si­o­nal­nih po­li­tičara, na koje se gle­da s mr­zo­vol­jom, niko se ne upin­je da svo­jim mi­sti­ma pro­me­ni vaše. Kad se ne bi na­dao da će vas pro­me­ni­ti i na­te­ra­ti da mi­sli­te kao on, Živo­rad s vama ne bi ni raz­go­va­rao.

Živo­rad, taj večni re­for­ma­tor ljud­ske mi­sli, po­vrh sve­ga, uvek je i čedno iskren. En­glez vam neće reći da iz­gle­da­te očajno ni kad umi­re­te.

Živo­rad nije li­ce­mer i sme­sta će vas pi­ta­ti za kada je za­ka­zan po­greb. Nipošto iz mi­zan­tro­pi­je, već što želi da vas tamo is­pra­ti. I En­gl­ez će vas do gro­ba is­pra­ti­ti, ali će se brzo povući i osta­vi­ti vas da se u nje­mu sami sna­la­zi­te. Mi, međutim, često ni svo­je mr­tve ne ostav­lja­mo na miru.

Ovde se o ne­pri­jat­nim stva­ri­ma ne go­vo­ri čak ni to­kom obe­da, kon­ti­ne­ntal­nog ri­tu­a­la, sračuna­tog, iz­gle­da, je­di­no na to da vam ubi­je sva­ku vol­ju za je­lom. Niko se ni­ko­me ne is­po­ve­da, osim po­li­ci­ji, i to samo ako je uhvaćen na delu. Kod na­s je is­po­ved najčešći ob­lik di­jalo­ga. Dru­gi je – pro­po­ved.

U En­gle­skoj je i so­ci­jali­za­ci­ja do­bar način da čovek sačuva svo­ju usam­lje­nost. Eng­le­zi ne mare za in­tim­ne sku­po­ve, pa ma­kar bili i bračni. Pret­po­stavlja­ju im tzv. party, sa­bo­re, na ko­ji­ma, do­du­še, sto­ji­te na ­jed­noj nozi i do pića ne možete doći, ali ne ri­zi­ku­je­te da vas neko pri­me­ti i oslo­vi. Kod nas je druženje je­dan od ob­li­ka kon­ven­ci­o­nal­nog rata.

Moje su uspo­me­ne pune tih lo­kal­nih kr­vo­pro­lića. Uželi­mo se pri­ja­tel­ja, pri čemu su oni još i naši isto­mišlje­ni­ci, upri­ličimo da se jed­ne večeri nađemo i iz­raz­go­va­ra­mo, stečeni su, da­kle, svi usl­o­vi da se sjaj­no pro­ve­de­mo, pa to pr­vih sati i čini­mo, a onda, ma­hom pred zoru, na red dođu iz­ve­sne mut­ne teme, a s nji­ma i naše po­zna­te iskre­no­sti, naše čuve­ne otvo­re­no­sti, oko ko­jih se te­mel­jno iz­vređamo, da bi se s da­nom ra­zišli u uve­ren­ju da smo time po­stali još veći pri­ja­tel­ji i još du­blji is­to­mišlje­ni­ci.

U Bri­ta­ni­ji tako nešto jed­no­stav­no nije moguće. Čak ni teh­nički nije iz­vo­dlji­vo. Ako se sa pri­ja­telji­ma vi­đa­te jed­nom godišnje ili pre­ko čestit­ki za Božić, naročitom po­ve­ra­van­ju me­sta nema. A upra­vo ­je ono za vaš mir opa­sno. Po­ve­ra­van­je ­je to što Živo­ra­du daje nje­go­vu ne­o­dol­ji­vu sna­gu i do­bre raz­lo­ge da se su­ve­re­no u vaš život meša. Zato je od­bra­na pri­vat­no­sti ovde samo je­dan dru­štve­ni ma­nir, a kod nas najčešće – zaštita go­log živo­ta.

3 comments:

indy said...

Sjajan tekst! Hvala na ovome.

Ljiljana said...

Dragi Indy,
I ja uzivam u ovim tekstovima. Iako sam ih nebrojeno puta citala uvek u njima ponovo uzivam.
Srdacan pozdrav.

Anonymous said...

Sa izuzetnim interesovanjem
uvek se vracam ovom bogatstvu koje sa nama Ljiljana delis.
Jedva cekam sledece ....
Pozdrav Nemir-A.J