Sunday, March 29, 2009

Dnevnik Ž. Pevlovića. (I deo)

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine (I deo)

Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića. (I deo)

Sa zakašnjenjem dobijam dvanaesti, decembarski, dakle, broj “Književnosti” od 1982. godine, pa evo sa zakašnjenjem završavam sa komentarima dnevničkih, odnosno spomenarskih beležaka Živojina Pavlovića, koji pod naslovom “Cirkuski furgon” izlazi tokom 1982. godine u časopisu. Ovaj se komentar odnosi jedanaesti nastavak, izašao u broju 12 za 1982. godinu. Odmah na početku Pavlović kaže, misleći na Makavejeva:

“(...) Mak je pedesetih godina bio opsednut kontraverznom aktivnošću. Razaranjem birokratskih mehanizama u kulturi, ždanovističkih shvatanja u umetnosti, totalitarističke autarhije u mitologiji, ciničnog pragmatizma u politici, i stvaranjem individualizma u umetnosti, demokratizma u kulturi, relativizma u ideologiji, doslednog humanizma u politici. Time je u toku mnogih godina ostao privržen SKOJ-evskim idealima kojih se intimno nije nikada ni odricao. (...)”

Kraft_Suicide carneval

Ja moram priznati da ovako sklopljenu rečenicu, ovako formulisane silogizme, nisam kadar da razumem. Kako je moguće da je Makavejev postao borac za relativizam u ideologiji, a istovremeno veran SKOJ-evskim idealima? Kako se demokratizam, ne samo u kulturi nego uopšte može spojiti sa SKOJ-evskim idealima?

Na koji način se u stvari može istovremeno u duši ostati SKOJ-evac, a boriti se sa svim SKOJ-evskim motivima koji se u stvari nalaze u birokratskom mehanizmu, u ždanovističkom shvatanju, u totalitarističkoj autarhiji, ako možda ne i u ciničnom pragmatizmu?

U ovu vrstu iznenađujuće protivurečnih zaključaka spada i misao Živojina Pavlovića o Makavejevu po kojoj:

“(...) kao što mu ni duh ne podržava preživelo i tradicionalno, violentnost i promene osnova njegovog bića. Ako ni po čemu drugom po svim ososbinama Mak će i do smrti ostati revolucionar, tj. idealista. (...)”

Mogu još da verujem da je violentnost jedna od osobina revolucionarnosti, ali nikako promene osnova. Ako su promene osnova jedna od konstituenata revolucionarnosti, onda je revolucionar osoba koja permanentno menja svoje osnove, pa prema tome sa njima i svoje stavove. Ako sve to zajedno čini jednog idealistu, onda ja više ne znam šta je to idealizam.

A ne znam u stvari ni šta su to SKOJ-evci. Jer moje pamćenje, ako me ne vara, SKOJ-evci sa kojima sam ja imao prilike da se susrećem, nisu se ni najmanje odlikovali ovim osobinama koje Pavlović pripisuje Makavejevu. Pogotovo se nisu odlikovali nikakvim relativizmom u ideologiji i nikakvim demokratizmom, ne samo u kulturi nego i u svim svojim delatnostima.

To su bili mahom neobrazovani, mahom čvrsti momci koji su duboko verovali u jedan primljeni ideal, bili poslušni u odnosu na partijske direktive i samo u tom okviru bili pragmatici ukoliko je to bila i sama partija. Međutim ništa od cinizma kod njih nisam video, ništa od onoga cinizma koji se sada može videi možda u novim SKOJ-evcima, u novim generacijama.

Čini mi se da je ovaj sud Živojina Pavlovića o Makavejevu ispunjen protivurečnostima, ali više od toga, ispunjen verovatnom nadom da bi se i tako mogao SKOJ-evski ideal protumačiti, a budući da je Žika Pavlović bio i sam SKOJ-evac, pretpostavljam da na taj način on čini komplimente i svojim vlastitim idealima, odnosno onim idealima koje je on podmetnuo pod SKOJ-evske.

Na toj istoj strani 1868. Pavlović kaže:

“(...) Brigada nam je u leto 1949. radila na temeljima predsedništva vlade na Novom Beogradu. Prvi put krenula je u akciju skoro cela gimnazija. (...)”

Ja sam tada 1949. godine bio na robiji, ali se sećam 1948. godine, kada sam bio na jednoj akciji, na pruzi Šamac – Sarajevo, i to pod okolnostima koje sam davno opisao u dnevniku, a sada ću ih se ponovo setiti. U prvom redu čini mi se jako sumnjivom konstatacija, tako ničim ne priopraćena, nikakvuim komentarom ne data, konstatacija da je na akciju krenula skoro cela gimnazija.

Ja, naime, verujem da jeste, verujem da je na akciju krenula ne samo skoro cela, nego i cela gimnazija, osim onih koji su bili smrtno bolesni, jer drukčije se nije moglo. U ono vreme čovek se nije mogao upisati na univerzitet ako nije imao potvrdu da je učestvovao na radnoj akciji. Vršeni su svi mogući pritisci, sve se činilo da svi idu na radne akcije, prema tome odlazak na radne akcije, ako se isključe SKOJ-evci, bio je prisilan. O tome Pavlović ništa ne govori.

Moj slučaj je bio, medjutim, poseban. Znalo se da sam ja bolestan i bolešljiv i ljudi SKOJ-evci u mom razredu bili su spremni da mi ne samo progledaju kroz prste, iako sam godinama sa njima vodio otvorenu borbu, već iz izvesnih razloga, koje ni sad ne mogu da protumačim, da me prosto primoraju da ne idem na prugu Šamac – Sarajevo.

Pretpostavčljam da su mi oni ponudili da dobijem neko opravdanje, kako bih se mogao kasnije upisati na univerzitet, ali je činjenica da su oni, a među njima naročito jedan Radović-Lakić, koji je kasnije postao pomoćnim direktora “Komgrap”-a, a posle čujem bio na robiji, mada u ovo nisam siguran, sve su, dakle, činili da me od toga odvrate.

Ne znam da li sam je komentarisao te njihove napore u ono vreme kad su oni činjeni ili negde kasnije, ali je moguće da su jednostavno hteli da me se oslobode, odnosno smatrali su da će moje prisustvo na akciji, u koliko nastavim da se ponašam kao što se i sada ponašam, otežavati jedinstvo brigade, pa ček možda i kompromitovati brigadu nekim svojim postupkom.

Zamalo da se uostalom to i dogodi, jer neprijateljstvo koje sam ja izazivao kod rukovodioca brigade bilo je toliko veliko, da su se odlučili da me iz brigade izbace pod izlikom da sabotiram i da neprijateljski delujem. Ovo drugo je delimično bila laž. Bila je laž u smislu toga da oni nisu mogli znati kako ja to neprijateljski deluje, a da sam neprijateljski delovao – to je bilo tačno.

Upravo tada na toj pruzi između ostaloga, ja sam se sa Slobodanom Jeremićem, budućim predsednikom organizacije Saveza demokratske omladine Jugoslavije, dogovorio da ujedinimo svoje dve grupe ilegalne, koje su već godinama nezavisno radile i da stvorimo ovu organizaciju. Yajedno sa mnom, bilo je odlučeno, da iz brigade bude isteran jedan lopov, čovek koga sam poznavao, Vojkan Borisavljević, sada mrtav, i jedna osoba koja je bila optužena za prostituciju.

Stvari su se, međutim drukčije odvijale. Ova devojka jeste bila isključena, Borisavljević je takođe bio isključen, međutim ja nisam, jer se za mene zauzeo najbolji radnik u brigadi, moj brat od strica Ljubo Pekić, čovek od dva metra, beskrajno šarmantan i snažan, koji je otvoreno izjavio da će i on zajedno sa nekim svojim drugovima napustiti brigadu ukoliko ja budem izbačen.

Navešću ovde još neke momente kojih se sećam. Najpre da ta devojka, koja je bila optužena za prostituciju nije ništa drugo uradila nego se sa nekim mladićem u senu ljubila, da je Vojkan Borisavljević mogućno ukrao jednu teglu pekmeza. Dakle, onaj koji je zaista bio jedini kriv i to stvarno kriv, bio sam ja. Jer ako oni nisu imali dokaze za ono što ja radim, ja sam zaista radio, ali ne na razbijanju brigade nego na stvaranju organizacije koja je imala za cilj da razbije državu.

Nisam radio na razbijanju brigade ni sabotirao zbog toga što bi to bilo protivurečno sa mojom izjavom sa kojom sam gotovo silom otišao na prugu. Jer kad mi je rečeno da ne moram ići, ja sam kazao da bez obzira na moj stav prema onome što se u Jugoslaviji zbiva, ja Jugoslaviji želim dobro, ja želim da učestvujem u njenoj izgradnji i obnovi. (II deo Ovde)

2 comments:

Anonymous said...

stvarno je tuzno koliko ljudi danas voli da idealizuje to vreme.

Ljiljana said...

To je normalno da ljudi pamte uglavnom lepe stvari. Pored toga nisu bili u situaciji da dozive ono sto smo mi, pa im je sve lepo izgledalo.
Srdacan pozdrav